30 Jul 2011

Muški sin

amarilisonline.com

Nešto ju je trglo, otrglo iz ništavila u kome je plutala. Nije bila svesna ni vremena ni prostora.

….

Čudno je to. Na neki načim fascinantno. Nije pokušavala da pronađe suštinske odgovore. U stvari nije ni želela odgovore. Želela je samo svoj život, takav, kakav je, mali, ništavni, beznačajni.

Sumrak . Mrak se širio, prodirao u poznati prostotr. Gasio je dan, otimao joj život.

Juče u ovo vreme, gledala bi Beogradsku hroniku, čekala decu da se vrate iz škole, muža da pristigne kući. Sada joj smeta mrak. Smešno! Želi svetlost, sunce.
Jutros joj je sunce otrglo život.

Sijalo je, blistalo jutros. Dan se šepurio lepotom prolećnog jutra. Poranila je. Volela je jutra, nije joj bilo teško rano da ustane. Volela je te trenutke rađanja novog dana, te trenutke mira i tišine, dok svi u kući spavaju. Mislila je – svako novo jutro je važno, jutrom se obnavlja snaga, energija.

U 43 godini osećala se snažnom, ne mladom doduše, ali osećala se dobro. Ne srećno, šta je sreća! Mnogo toga je želela a malo toga se ostvarilo. Ponekad je bila malodušna, nekad razočarana. Ali bila je snažna, živa, živahna. Smejala se puno. Radila puno. Hitro, živo, poletno. Volela je muža, obožavala decu.

Svetlost je prštala kroz prozor, belina zidova je titrala obasjana suncem.

- Bojim se da nemam dobre vesti. Moraćete hitno na operaciju. Sigurno je tumor. Nadamo se da još imamo vremena. Evo vidite i sami. Ultrazvuk pokazuje da je situacija kritična, brzo se razvija. Radi Vaše sigurnosti, izvadićemo sve.

Nije odmah shvatila o čemu joj doktor priča, U redu, ima neki izraštaj, to joj rekao i njen doktor, pre samo dve nedelje, ali ne ništa strašno, ništa fatalno. Šta sad, o čemu priča ovaj doktor.

Nije mogla da ustane sa ginekološkog stola. Jednostavno nije mogla da se pomeri.
Doktor je pozvao sestru da joj pomogne.

- U suštini, nećemo 100 % znati, dok ne uradimo biopsiju, Ali ta vaša krvarenja nisu dobra. Moram da Vas operišem, što pre to bolje.

……………

Bilo je to zvono. Zvono na ulaznim vratima. Neko je uporno zvonio. Ukućani su imali ključ. Nikoga nije očekivala. Ponovo, uporno, oglasilo se ponovo.

Naterla je sebe da se pokrene. Znala je da nema snage da progovori. Samo da nije neka iznenadna poseta…

Otvara vrata.

- Da kupiš jeftine zavese gospođa! Nisu kineske. Originalne turske. Mnoogo lepe a tebi ću džabe da dam. Ajde bre, pogledaj samo, šta si stala, ko da nisi videla zavese. – pričala je Ciganka, usta nije mogla da zatvori.

U početku nije mogla da se pomeri, čula je reči, ali nisu joj prodirale u glavu.
Nije progovorila ni reč. Šta da kaže?
Krenula je da zatvara vrata. Ne dovoljno odlučno. To je bilo dovoljno, da Ciganka ponovo krene u napad.

- Nećeš zavese, a! Ajde da ti gatam. Danas je poseban dan, stani bre, tebi govorim, muštuluk bre da mi daš.

Vrata su bila otvorena samo još par santimetra….

- Da, bre, muštuluk, valja se a i red je. Sin, bre ženo, čuješ li ti mene. Muški sin!

Vrata su bila zatvorena.

Osetila je pokret u stomaku, mali leptirić je zatreptao krilim na tren.

Otvorila je vrata.

Ciganka je stajala ispred.

- Muški sin, kad ti kažem bre. Pre nego što zažuti lišće, sina ćeš da rodiš, e nego šta muškog sina, bre. Osetila si to, šta si zinula bre, govori. I muštuluk, ne pomeram se dok ne daš, da bude jak i lep.

Uzela je tašnu i sve iz novčanika dala Ciganki.

Zatvorila je vrata.

………………

Sutradan je sunce ponovo sijalo. Ustala je vrlo rano, spremila se i krenula. Ne na zakazanu operaciju, Otišla je u drugu bolnicu, kod drugog lekara. Dijagnoza ista.

……………….

Sledećeg dana se probudila pre svitanja. Razmišljala je o tome, kako može uopšte da spava, kada su joj dani možda odbrojani.

A onda se setila šta je probudilo. Leptirić je zalepršao ponovo. Ovoga puta bila je sigurna da je to lepet krila, onaj pravi, životni. Dvoje dece je rodila, to je to.

Krenula je ponovo novim pravcem u bolnicu na drugom kraju grada.

- Ovo nikada nisam video. Da niste bili tako uporni, ne smem ni da mislim, kako smo mogli da pogrešimo! Cista se tako razvila, da je gotovo u potpunosti zaklonila plod. Morate odmah u bolnicu. Da li želite da zadržite dete.

- Da!- bilo je jedino što je rekla.

……….

Neko je uporno zvonio.

- Traži te neka Ciganka, ne mogu da je oteram, – kaže joj je muž – kaže, poznaješ je.

- Da, poznajem je, dovedi je.
Muž je bio zapanjen.
- Da je pustim ovde u sobu sa bebom.
- Molim te, ispričaću ti kasnije sve o njoj. I spremi pare da joj daš za muštuluk, valja se. Za našeg muškog sina.

P.S. Priča je napisana davno, inspirisana je istinitim događajem. Dži me je podsetila na nju u svom komentaru iz prethodnog posta.

Tags:

10 Responses to “Muški sin”

  1. Retka Zverka says:

    Odlična priča. Samo je potrebno ispratiti sve znake, oni su tu, a ljudi ih najčešće previde ili ignorišu.

  2. zelena says:

    Ubode ga gancica.
    Ja se najezila dok sam citala..

  3. Džiadžojka says:

    A jooooooooooj!

  4. Amarilis says:

    @ Hvala Zverko!

    Nedavno sam od jednog vrhunskog lekara čula izjavu da je intuicija nešto čega se lekari plaše, pošto se o tome ništa ne zna a da se on sam nebrojeno puta uverio da je veoma važna, čak i presudna kod uspostavljanja dijagnoza.

    @ Zelena
    Taj deo sa “gančicom” je istinit.

  5. Amarilis says:

    Dži, srećo,

    ???????

  6. Tanja says:

    Život piše romane.
    Mi ih samo pretačemo u reči.
    Nekad uspešno, nekad manje…
    Tvoja mi je izmamila suzu.

    http://www.youtube.com/watch?v=9SID8Vmi01Q

  7. Amarilis says:

    Dobrodošla Tanja!

    Drago mi je da ti se dopao moj prikaz jedne životne priče sa predivnim završetkom.

  8. Tanja says:

    Hvala na dobrodošlici:)))

    Naravno da mi se dopalo:) Kome ne bi:)
    A, tvoje reči nisu samo prikaz. Ne budi skromna. Fantastično napisano!

  9. milja lukić says:

    Voliš ljude, i to viri iz svake rečenice. :)
    Predivna ti je priča!

  10. Amarilis says:

    @ Tanja,
    eto nekad odlutam, priznajem, pa ne odgovrim na vreme, što nije lepo. Hvala još jednom, ali moglo bi da se izbrusi još po nešto.

    @ Miljo,

    Hvala, malo se stidim :-)