Propustila sam Blog Day. Pojma nisma imala da postoji, da li mi je opravdanje da blogujem manje od godinu dana, pa i nije. Šta je tu je. Ipak daću preporuku, ne bloga, nego blogerke, link. Gradiva ima više blogova i sve ih vredi posetiti, mada moram malo da je izgrdim, neke je zapostavila.

E pa da ne budem preopširna, Gradiva me je, u jednoj našoj diskusiji, podstakla da napišem nešto o naučnoj fantastici. Tu nastaje problem Naučna fantastika, to je moja oblast interesovanja, uživanja, gubljenja sebe i nalaženja istinske radosti i uživanja u čitanju. Veoma mi je teško da svedem na jedan post, sve ono što bih ja imala, mogla i želela da kažem na tu temu.

Naučna fantastika definitivno nije horor, postoji posebna podgrupa, kao i urednici, kritičari, naravno i pisci, koji sebe nazivaju hororisti. Bore se svim silama da se ubace u naučnu fantastiku, mišljenja su oprečna. Holivud je tu dosta kumovao, većina filmova, koji se snimaju pod oznakom naučne fantastike su klasični horori sa mestom radnje, svemir.

Naučna fantastika nije ni space opera. Tip ala Rambo, uleti u svemirski brod i pokoka sve nevaljale male zelene.
Malo je ljudi, koji kažu ili misle, naučna fantastika je OK, obično je ili ne vole ili su pak fanovi, zaluđenici, totalni frikovi. Posebna tema bi bila naučna fantastika u Beogradu, osamdesetih i devedesetih godina. Ali, to zahteva sasvim posebnu priču.

Naučna fantastika je grana literature , koja se bavi mogućim efektima izmenjene tehnologije ili izmenjenog socijalnog sistema na čovečanstvo u zamišljenoj budućnosti, izmenjenoj sadašnjosti ili u alternativnoj prošlosti.

- Bari N. Malzberg

Svako delo naučne fantastike, mora da poseduje i sve ostale karakteristike, koje poseduje svako dobro književno delo.

Još jedna važna stvar, ne možete čitati naučnu fantastiku ako ne posedujete solidno opšte obrazovanje, prepuna je simbola, refernci i mesta koja morate protumačiti poznavanjem opšte kulture, da bi došli do pravog smisla i značenja dela.

E sada, kada bih ja nekoga uvodila u svet naučne fantastike, kako bi to izgledalo. Malo sam mozgala na tu temu ovih dana. Nadam se da mi za pravo, nekog ko zna o čemu piše, daje lista o d 500 pročitanih knjiga iz ove oblasti, mada ih ima mnogo više, samo sam posle tog broja prestala da vodim evidenciju.

1. Meni najdraži – Sir Arthur C. Clarke, link

Tako mi je teško da sročim samo par rečenica o njemu. Ipak, moja preporuka je čista klasika, priča Zvezda, dobitnik nagrade Hugo, za najbolju SF priču, davne 1956 godine. Od tada, smatra se čistom klasikom, jednom od najlepših SF priča ikad napisanih. Kod nas je objavljena u zbrici Klarkovih priča - S druge strane neba.

2. Naravno dama – Ursula Leguin link
Sredinom prošlog veka, kada je došlo do procvata ove oblasti u književnosti, smatralo se da je naučna fantastika isključivo muška oblast književnosti, da ne postoji žena pisac, koja može da se bavi ovom tematikom. Jedna od prvih, koja je to opovrgala je baš Ursula Leguin.

Mnogo dela, sjanih, je ona napisala. Neka bude opet klasika – Leva ruka tame.
Svemir Ursule Legvin je jednostavan, nema tu mnogo nauke i tehnike, niti to nju baš mnogo zanima.
Njeno polje interesovanja je čovek, kao ljudsko biće, čovečnost kao pojam i kako se to ispoljava u različitim, zamišljenim, okolnostima, (čitaj-planetama).

Zamislite planetu, na kojoj žive ljudi, u svemu slični nama, sem u jednom detalju, pol nije definisan. Naime, svaka jedinka, je u izvesnom periodu svog života muškog pola i ženskog pola, naizmenično. Koliko nas pol definiše kao ljudska bića, kao ličnosti, koliko je dominatan u određivanju međuljudskih odnosa, samo su neka od pitanja, koje se postavlja u ovom romanu.

3. serijali – Fredrik Pol link
Kada smislite i izmaštate ceo svemir, univerzum, onda se tu otavara toliko puno tema, toliko ravni postojanja. Serijali od više knjiga su uobičajena stvar u naučnoj fantastici.

Pol je smislio vanzemaljski rasu Hičija, insektolikih stvorenja, bavio se problemom crne rupe i stvorio divne likove (moj omiljeni iz prve knjige, entitet veštačke intiligenije Sigrid von Šrink).

knjige iz tog serijala su:

- Kapija
- S one strane plavog obzorja događanja
- Susret s Hičijima
- Anali Hičija
- Kapijsko putovanje

Jutro nije moje doba dana. Nikada nije ni bilo. Što si starija, budićeš se sve ranije i ranije, govorili su mi oduvek. Ma, nema veze to sa životom. Ne volim jutro, ne volim da ustajem rano ujutru i to je tako bilo, tako je sada i tako će i ostati.
Ali, jutros poranih. Iz sasvim opravdanih razloga, doduše. Lepo jutro, nije pretoplo, onako mestimično oblačno, mirno. Dobro, popila sam natenane kafu, lagano došla sebi, koliko je to moguće u tim ranim jutranjim satima. Kao OK sam.

Kad su već okolnosti, takve, kakve jesu, hajde sad da svoje uobičajne podnevne šetnje do pijace i ostalih mesta za kupovinu, obavim odmah, tj. u jutarnjim satima, drugim rečima ranom zorom.
Montiram se onako uobičajeno za izlazak i krenem.

Na ulici lepo, mirno, uslovi gore opisani. Nema gužve, poneki automobil, poneki usamljeni prolaznik ( ni komšiluk mi nije baš sklon ranom ustajanju).
Krenuh lagano, opušteno, želim da uživam u jutarnjoj atmosferi, korak po korak…. Negde kod petnaestog, šesnaestog koraka, otprilike, neobičan zvuk preseče jutarnju idilu. Najpre se čulo – fiijuuu, a zatim nešto kao šljuus ili pljać ili nešto slično. Osetih nešto toplo, klizi po desnoj ruci. Ukopah se u mestu i oprezno i lagano (jutro je, ipak) spustih pogled. Iako je žuto moja omiljena boja, u svim svojim pojavnim oblicima, gama žuto-oker-zelene boje, koju sam ugledala, razlivenu po svojoj desnoj ruci i mestimično po crnoj majci, ukopala me je načisto.
Ljudi, mene je posrala ptica. Podigoh glavu gore, nigde ništa. Pa nije stelt, morala bih da je vidim, nema ništa na nebu, samo po neki oblačak. Tu gde stojim nema u blizini drveća. Mora da je neka iz eskadrile visokoletačica. I baš mene nađe da me posere. Ne mogu da verujem. Mogao je tako da me pogodi i neki meteorit u tim opasnim jutarnim satima.Dobro sami prošla, ipak me je samo ptica posrala.
Kako sam se dovukla kući i pristupila obredu čišćenja, više ne bih znala reći. Jedino čega se sećam i što mi je dalje na pameti je ko je to smislio, da ako ti padne pomenuta izlučevina na prozor automobila ili od stana, ono kao kaže se, dobro je – biće para!
Opet sa druge strane ako tresnu neke pare ( ne moraju baš sa neba), preživeću ja to govno, možda ću ići da se namestim još ponekad ujutru na isto mesto. Za sada, sedim čekam. U iščekivanju sam! Nikad se ne zna. Pa ne bi to narod džabe pričao.

Ponedeljak, 16 avgust, godine tekuće, vruće, onako malo, poprilično. Udara vrelina u glavu, noge…
Tu negde oko 14h, baš kad mu vreme jeste, krenuh ja.

- Kuda? Temperatura, vrućina, vrelina, alo bre…
Ma, jok, pričaj ti to nekom drugom. Vreme je, danas je dan i ja odoh, pa šta bude.

- Kud ćeš bre ženo, ti nisi normalna, pa vidi tu kesu, odakle ti ta kesa.
- Kako odakle, pa to je kesa od čizama, baš je zgodna po veličini a i onako jaka je.

I tako krenuh, natovarena težinom jedne solidne lubenice, putem svojim zacrtanim.
Kuda? A, da, nisam rekla, pa, naravno u biblioteku.
Sve, sve, samoposluga, pijaca, …, šta god da je važno je u životu, ali biblioteku, ne dirajte me u biblioteku. To je sveto.
Jako davno, kao mala, imala sam često noćnu moru – sedim u nekoj ogromnoj prostoriji, recimo u čitaonici biblioteke i čitam a sat otkucava, vreme prolazi, život mi ističe, a ja neću uspeti da pročitam ni jedan red polica, a toliko ima divnih knjiga..

Čitam kao manijak, čitam svašta, verovatno podsvesno podstaknuta svojom noćnom morom.
Izborih se dakle juče, kako – teško, ali kad čovek nešto od srca odluči, onda su ove ili slične prepreke smešne.

I tako šta sam ja čitala ovih dana. U svakom slučaju ovo baš i nisu klasične preporuke. Više kao neka zapažanja, pa sad ako je nekome interesantno – biće mi drago.

1. S ONE STRANE SLUČAJNOSTI, Martin Plimer i Brajan King

“Slučajnost vreba sve vreme. Čitav svet je voli. Njen sklad i simetrija su neodoljivi. Što je neobičnija, više se naslađujemo. Što je neverovatnija, pre ćemo pomisliti da se dogodila s razlogom. Slučajnost kao da kaže:„Ipak postoji nešto što vodi računa o tebi i tvom zbrkanom životu!”

Ideje o sinhronicitetu, Unus mundus, time bavio još Jung, ali u ovoj knjizi nije u tome poenta, više je na fazon verovali ili ne, sa velikim brojem neverovatnih primera. Onako!
I šta sad, šta sad ja tu pišem o tome.
Dakle, sedim ja zavaljena na Adi, sunce prži, pijuckam kapućino i tako čituckam pomenutu knjigu, koja i ne zahteva baš mnogo koncetracije. S vremena na vreme, prekidam čitanje i dozvolim da mi misli odlutaju. Mori me ozbiljna briga, zdravstvena, problem je veliki, osoba mi je jako važna u životu. Tako red, ovog, red, onog, prođe vreme. Ajde u vodu. Ja sam solista, kad je Ada u pitanju, idem duboko, plivam dugo i izbegavam i bliska mimoilaženja.
Utonula u misli o već pomenutom problemu uz lagano plivanje, odjednom čujem glasove neposredno iza mene. Dve osobe, koje nemam pojma kako su se stvorile iza mene, iz sve snage diskutuju o problemu, koji se mota meni po glavi. Samo što se nisam udavila, od šoka sam zaboravila, da mrdam rukama i nogama. Ali, eto preživeh, vratih se na obalu da pročitam knjigu do kraja i da se pitam da li mi se to baš slučajno desilo. Malo je onako spooky.

2. Hamam Balkanija, Vladislav Bajac

Negde sam pročitala nešto što bi trebalo da zvuči otprilike ovako:
Književni kritičar je kao evnuh, sve teoretski zna, ali ništa ne može da uradi.

S obzirom da ja nisam knjževni kritičar, već samo konzument, kao poklonik dela V.Bajca do ove knjige, moram da kažem sledeće: kako je to zgodno kad imaš izdavačku kuću pa možeš svašta da štampaš.
Vidim ja da je ovo delo bilo u užem izboru za NIN-ovu nagradu, mada to i ne treba da me čudi.
Lepo sam autor na početku, iskreno kaže, da već duže vreme nije imamo inspiraciju za knjigu i da sad putuje da je nađe i eto nađe je čovek u Mostaru i tako to, šta sve tu nema, ko hoće neka izvoli. Možda se nekom i dopadne. Ja lično mislim, može g. Bajac mnooogo bolje od ovoga.

4. KAJA, BEOGRAD I DOBRI AMERIKANAC, Mirjana Đurđević

Onako iskreno – ja sam se dobro zabavila. Možda zato što su mi iz porodičnih priča bliske ulice predratnog Beograda, mislim na II svetski rat, ili ipak humor g-dje Đurđević odgovara mom nekom filingu, ne znam.
Inače, dosta sam njenih romana pročitala, ne sve. Ubistvo u Akademiji nauka bi bilo sledeće na listi preporuka, mada je najviše reklame g-đa Đurđević dobila posle hapšenja R. Karadžića. U romanu Prvi, drugi, treći čovek je predstavila lik psihijatra, koji radi neskriveno radi svoj posao pod drugim imenom.
Naravno, i ovde važi isto kao za V.Bajca, kad krene marketing, onda se svašta objavljuje pa i raznorazni da ne kažem promašaji, ali dela koja baš nisu ni na nivou bar zabave iz prethodno pomenutih romana.

Eto, tako vratih knjige na vreme i donela sam 10-ak novih, pa videćemo, možda bude nešto simpatično

Zbog čega nastojite da smesta uklonite trun, što vam oko nadražuje, dok nešto što vam dušu tišti odlažete za neki drugi dan?

Horacije

Postala je svesna krika. Krik, …, svuda oko nje, u njoj…
Pokušala je da se smiri, da se orijentiše.
- Diši, pokušaj, pokušaj da dišeš, lagano duboko, – govorila je sebi, mislila u sebi.
Udahnula je jednom polako, onda još jednom, dva puta…

Krik!
Ne diše.
Sada je uz svest o kriku postala svesna da ne diše. Kako da diše, nije imala čime, nije imala šta da udahne, odakle da izdahne.
Krik se udvostručio.
Svesnost je značila beskrajnu bol.
Da li je živa? Da li je umrla?
Krik! Bol! Osećala je njihovu beskrajnost. To znači da je živa, valjda. Osećaj bola je svojstven životu, tako su je bar učili, tako su svi govorili. Da li posle smrti dolazi bol, da li je ovo pakao? Da li …., da li….?

Osećala je pulsiranje zvučnih talasa, pulsiranje razdirućeg bola. Osećala je beskraj i prazninu istovremeno.
Neverovatnu prazninu. Nije bilo ničega, ni nje same.
Kako je to moguće. Nema je a bol je razdire. Nema je a krik joj prodire u strukturu ništavila.
Ona ne postoji, ona je ništavilo, ona je ništa ….. krik…bol.
Tačkice, udaljene svetlucave tačkice, kao malene zvezde na dalekom noćnom nebu. Pojavljivale su se stidljivo, daleke, jedna po jedna.
Krik i bol nisu primetili zvezdice, pulsirali su, razdirali su je nesmetano i dalje.
Pokušala je da napregne, šta – telo nije imala, pokušala je da napregne nešto, da se pokrene, da krene u susret svetlu, zvezdama.
Krik, bol, ništavilo, svesnost se utrostručila.
Zvezdice su postajale zvezde, znači uspela je, bile su sve bliže.
Očaj, da očaj je bio nova, četvrta svesnost. Očaj se pridružio kriku, bolu, ništavilu.
Svaka zvezda, svaka svetlost, životna radost, koja joj se približila je nestala, ona ju je na neki način uništila, usisala, poništila svojim krikom, svojim bolom, ništavilom i očajem.
Crna rupa, one je crna rupa u kosmosu.
Krik, bol, ništavilo, očaj, ….. sve nestaje, ničega nema sem krika, bola …..
Nova svetlost, zvezdice se pojavljuju ….. ne, ne želi da ih uništi, da ih uvuče u svoje ništavilo, bol,… ne, ne,..
……..
- Dobro, je otvara oči, evo pomera I ruku. Ajde dušo, tako je , popi malo vode. Evo i malo šećera, tako je, sad opet vode i bićeš kao nova. Ma čovek se čas posla onesvesti, vrućina je, vlaga u vazduhu, gužva, ko će ga znati.
Polako se sabrala, podigla na noge I zahvalila finim ljudima, koji su joj pomogli, kada je izgubila svest.
U početku nesigurnog koraka, postepeno je vraćala sampouzdanje. Hrabro je koračala, vraćala se u život, svoj život. Otupela na neki način. Pomirena sa saznanjem, sa postojanjem entiteta u svojoj utrobi. Crna rupa je pulsirala svojim bolom, razdirala krikom, gušila očajem I ništavilom. Spremna da ugasi svaki životni sjaj koji joj se približi.

Ja nisam baš neki pivopija, daleko od toga, jedva da savladam flašu. Ali uz dobro jelo, volim, ne mogu da odbijem.
Postoje brendovi, koji me se dopadaju kao i oni, koje uopšte ne mogu da pijem. Guinness nikada ne odbijam,npr, ali nešto mi ga baš i ne nude mnogo, a i to je neka sasvim druga priča.

Ova priča ovde, sada, je o češkom pivu i pravom obroku uz to.

Dakle, tamo negde davno, krajem devetnaestog veka, sticajem raznih okolnosti, lepuškasti plavooki i plavokosi mladić, po imenu Ernest, zaputio se iz češkog grada Litomišla, verovali ili ne, iz velelepne Habsburške monarhije u ni manje ni više, nego u srce beogradskog pašaluka, u sam Beograd.

Da, to je taj grad, na sevoroistoku današnje Češke republike, u sred evropske unije. Ali, to Ernest niti je znao niti ga je interesovalo. Stigao je u Beograd i vrlo brzo je počeo da oseća da je došao kući, da je Srbija njegova prava domovina, a Beograd, ah Beograd, najlepši grad na svetu (ili bar u Evropi, video je Beč, Budimpeštu). Pošto je bio školovan, završio je gimnaziju, to su bile škole u to vreme, odmah je našao posao, smeštaj, prijatelje pa i svoju kafanu. I život je krenuo svojim tokom. Ernest je svoje srce otvorio i na dlanu predao majčici Srbiji. Ratovi na brdovitom Balkanu, Prvi svetski rat, albanska golgota, sve je to ljubav prema Srbiji oplemenila. Vremenom je gospodin sa imenom Ernest smatrao kao ličnu uvredu ako mu se neko obratio i nazvao ga Čehom, Nemcem,… njega Srbina srcem i dušom.

I dok je Ernest za života uživao u kuvanom kupusu, pasulju, paprikašu, neka seta ili gen a možda sudbina, provukla je i protiv Ernestove volje, neke sitnice iz češke domovine i u sledeće generacije.

I tako dođosmo do piva.

Od nedavno je ceo grad oblepljen se reklamom za češko pivo, straopramen.

Naravno, odmah je kupljeno, isprobano i to je to, eno ga sad, ima svoje stalno mesto u frižideru. E sad, šta ja hoću ustvari ovim postom?

Pa da Vas privolim da napravite pravi češki obrok, koji će biti zaliven češkim pivom.

Evo recepta :

Uzmite jedno pile i isecite ga na komade, recimo ovako:

Možete da uzmete samo batake i karabatake, ako više volite tu kombinaciju. Ja u svakom slučaju, sve to oljuštim od kožice, ali to je već stvar ukusa, i to prepuštam svakom pojedinačno da odluči.
Zatim komade piletine posolite i poređajte u nauljen pleh i stavite da malo odstoji.

U jednu manju šerpu sipajte cca. 150-200 gr paradajz soka, tipa tomatelo, znači gušću varijantu, nikako one, koji su kao vodica ili uzmite kečap, pa ga malo razblažite vodom. To stavite na blagu vatru da krčka i dodajte sledeće sastojke:
- 1 sitno isečenu glavicu crnog luka
- 3-4 sitno isečena čena belog luka
- paljivu papriku ili čili po ukusu, ali trebalo bi malo da ljuti
- 1 vršnu kašičicu šećera, obavezno, ne oseća se ali daje specifičan ukus
- 1 kašičicu soli
- nacedite pola limuna
To sve neka se krčka 15-ak minuta i na kraju dodajte komad margarina ili putera i sačekajte da se rastopi.

To je to.

Jednim delom sosa prelijte piletinu i stavite da se peče, ali ne na prejakoj vatri. Svakih 15 – 20 minuta prelivajte sosom piletinu, dok ga ima, a zatim sa dna pleha. Ako Vam ispari tečnost, dodajte slobodno još paradajz soka, razblaženog sa vodom.

To je to.

Sipajte pivo, napunite tanjir i živeli!

- Samo da uletim i da uzmem, ne znam ni ja šta da obujem, ovako nabrzaka a da ne menjam celu koncepciju, nemam vremena….

Ustrčala je uz stepenice, koliko je to bilo moguće, ćopajući sa pokidanom sandalom. Otključala je vrata i ušla. Ker je sedeo ispred Goksijeve sobe. Podigao je glavu i pogledao je, nije se pomerio, čak ni mrdnuo repom, samo je zurio u nju.

- Hej, džukac, šta me gledaš tako, mogao bi bar da mrdneš repom, ono kao raduješ se. Nije mi danas dan, malo pažnje mi ne bi škodilo.
- Ne prilazi, molim te, ne prilazi – mislio je Ker u sebi, – idi svojim putem, odlazi…. Iako mi se obraćaš u muškom rodu, što nije baš lepo s tvoje strane, iako me zoveš džukac, idi, odlazi….

Da li joj se to učinilo? Ne, bogami, džukela reži na nju. Jovana nije mogla da veruje.

- Slušaj bre, džukelo, nemoj meni te fazone, ja sam bre odrasla u selendri, takvih kao ti se ne plašim, kad te zavalim ovom jebenom italijanskom sandalom…..
Zastala je. Šta se to čuje? U kući ne bi trebalo nikoga da bude. Bata je otputovao kući, Goksi na poslu.
Ipak, čulo se nešto.

Jovana se izula, lagano prišla vratima, totalno ignorišući Kera i njegovo režanje i pritisla kvaku…

Zlatni uvojci, zategnuti mišići, orošeni znojem, telo se nadvija nad treperavim srebrnastim odsjajem sitnije figure, gotovo neprimetne, upijene u grču opipljive strasti.
Zatvorila je vrata za sobom, najtiše što je mogla. Okrenula se, potapšala zanemelog kera po glavi, pokupila neke klompe, koje su stajale pri ruci i na prstima, tiho, gotovo lebdeći, izašla iz stana.
……………

Startovala je auto i onako džiberski , ubacila u brzinu. Gume su zacvilele, auto se propeo, kao divlja životinja, uz urlik, koji bi bio primereniji njoj samoj. Vozila je automatski, jurila, preticala. Suve oči su nemo zurile u put. Suza nije bilo. Nije ni moglo da bude, Jovani se cepala utroba, duša, genetski kod se razdvajao u ništavilo.
Misli, da li su to bile misli. Da li je čovek sposoban da misli u trenucima kada je njegova ljudskost svedena na dimenzije crne rupe, koja guta sve, proždire, otkida, lomi.
Ubaci u brzinu, zakoči, migavac, pretekni, sve je to radila automatski. Vozila je, vozila…. a ništavilo se širilo.
………..
Prošlo je izvesno vreme. Polako je počela da oseća. Najpre leđa i zadnjicu, koji su počeli da trnu, zatim bol u glavi, pa pulsiranje u slepoočnicama. Počela je da primećuje, put, okolinu. Pojma nije imala, gde se nalazi. Izgleda da je bila tu negde oko Kosmaja, ali nije bila sigurna. Dala je migavac i skrenula na prvo proširenje pored puta.

Polako je izašla iz kola. Teturavo je stala prvo na jednu pa na drugu nogu. I onda je krenulo, eksplodiralo.
Grč joj je tako snažno potresao telo da je glasno zajaukala. Nastavilo se u talasima. Onda povraćanje. Potrajalo je izvesno vreme.

Bespomoćno je sedela u travi pored puta u nekoj vukojebini i … činilo joj se da ne postoji, da telo nije više u njenoj vlasti, da joj duša levitira i posmatra u neverici, sva ta sranja, koje telo proizvodi.
Konačno se misao uobličila: – Izdaja!
Da, izdaja, to je razdire. Ljubav, ljubav je nedirnuta i dalje je postojala, tu se nije moglo ništa. To je bilo jače od nje same. Ta ljubav prema Bati, njen čovek, njena savršena druga polovina. Goksi, Goksi je to što je, nije umela ni da objasni sebi, zašto joj bio važan taj mladić. Seks utroje, pa to su stalno radili. Samo ona i Bata, OK to se podrazumevalo. Ali, Bata i Goksi sami, njoj iza leđa… dotok vazduha u pluća je postajao sve veći problem, gušila se u jecajima, kojih nije ni bila svesna. Suze su krenule. Koliko suza oči iskapaju, ima li merne jedinice za to?
Mrak je u pramenovima obavijao drvo po drvo i približavao joj se. Jeza, ta verna pratilja tuge, polako se uvlačila Jovani u kosti.
Ustala je, polako, nesigurno. To je bilo najteže. Ušla je u kola, pronašla neku vodu i pokušala da se umije.
Pronašla je šminku, udahnula duboko i počela da vraća svoj odraz u svet živih.

Najveći švedski fenomen od vremena grupe ABBA – People

Ovo definitivno nije preporuka za čitanje. Iskreno, ja sam pročitala prvi deo, na pola drugog i nemam šta da Vam kažem. Možete da čitate, ako hoćete, zabavićete se ako volite sledeće, pričam o prvoj knjizi:

- Krimiće
- zamršene porodične sage , koji se prenose sa kolena na koleno, ili s generacije na generaciju, fazon Budenbrokovi, Forsajtovi, recimo….
- serijske ubice i svakojake bolesne frikove,
- sve to navedeno, upakovano u high tech jurnjavu (više po cyber space-u) u stilu Bonda, Danijela Krejga, na circa 500 strana, od kojih je prvih sedamdesetak dozlaboga dosadno, posle već postaje pravi page turner.

Da ne bude da nisam ništa pohvalila – Lizabet Salander, glavni ženski lik je prilično intrigantan. Anoreksična hardcore punkerka, sa velikim psihičkim problemima, hakerka svetskog kalibra je u stvari Pipi Duga Čarapa, tj. kako pisac zamišlja da izgleda Pipin život u telu odrasle žene.

Trivia – ne mogu da preskočim, geneološki gledano, prosto neodoljiv je lik Dragana Armanskog, Hrvata rodom od oca jermenskog Jevrejina iz Belorusije i majke Muslimanke grčkog porekla – što njega čini Hrvatom muslimanske veroispovesti, zavedenim u Švedskoj kao Srbin!?!

Šveđani su snimili film, trilogiju, ima ga i kod nas a može i da se skine sa neta, čula sam. Priča se da je odličan, a specijalno glumica koja igra Lizbet.

E, sad zašto ja ovo pišem, kad baš i nisam nešto oduševljena romanom, koji drma svetom otprilike kao Da Vinčijev kod.

Fascinirana sam sudbinom pisca Stieg Lašon-a (Stieg Larsson, 1954-2004).
Obratite na pažnju na godine, čovek je umro u 50-oj godini života i oko njegovog života i smrti se ispredaju neverovatna priče.

Stieg Larson je bio poznati švedski novinar. Imao je i svoj magazin, bio je urednik i jedan od vlasnika. Sve u svemu uspešan čovek. Bio je poznat kao aktivni borac protiv svih vrsta diskriminacija i ugnjetavanja, veliki protivnih fašističkih pokreta, kojih ima još poprilično u Švedskoj. Kao mlad bio je pristalica komunista, ali je kasnije prekinuo svaki kontakt sa njima i prešaltovao se u demokratske redove.

Nije baš bio preterano blizak sa porodicom (otac i brat) ali nije bio ni u sukobu sa njima. Živeo je mirno i povučeno, u ljubavi sa svojom partnerkom Evom. Nisu se venčali, kako je kasnije objavljeno, prvo, zato što im nije bilo mnogo važno, a drugo, zbog nekih švedskih zakona, koje baš ne razumem najbolje, ako si u braku, onda moraš javno da objaviš adresu i broj telefona, a ako si samac ne moraš. Pošto je Stieg stalno bio u sukobu sa raznoraznim ekstremistima i fundamentalistima, onda je to bila zgodna opcija.

I tako je živeo mirno, zdravo uspešno, vodio svoj uspešni časopis. Jednog dana, kuc-kuc, svratio je u izdavačku kuću, kod gospođe, koju je poznavao i cenio kao izdavača i tras doneo cca. 1.000 strana za 2 knjige, za koje je rekao da zna da će biti uspešne, kao i da zvršava treću i zamolio gospođu da to sredi kao pravi izdavač i izda. Gospođa je pristala i ostalo je istorija.

Poenta je u sledećem: Stieg nije doživeo izdavanje svoje prve knjige. Umro je neposredno pre toga od izuzetno jakog srčanog udara (nije imao nikakvu istoriju srčanih bolesti). Priča se da su mu poslednje reči, koje je uputio bolničarima bile: Ali, ja imam samo 50 godina!

Naravno, teorija sad ima raznoraznih, ne bih se u to upuštala.
Iako je mrtav, Stieg je tek sada u centru pažnje. Prvo izdanje knjige je u Švedskoj rasprodato u rekordnom roku. Pare stižu sa svih strana. Ko je naslednik.
Jedini testament, koji je pronađen je jedan, koji Stieg napisao, još u svojim dvadesetim godinama, po kome sve ostavlja Komunističkoj partiji Švedske. Naravno, odmah uleću advokati i taj testament biva osporen, sve nasleđuju otac i brat, pošto nevenčana partnerka nema prava na nasleđe po švedskom zakonu.

Svakim danom, Stieg, tj. njegovi naslednici su sve bogatiji. Procenjuje se da se cifra prodatih knjiga približava broju od 30 miliona. Holivud je otkupio prava za snimanje svoje verzije filma.

E, to je ta priča, koja me je potresla. Jadni Stieg. Ko će napisati roman – Kako napisati bestseler i umreti!

Trivia- još samo malo. Kad je došlo do toga da se otkupe prava za američko tržište, Stieg Lašon je već bio legenda u Americi, zahvaljujući – kome – pa naravno blogerima. To je potvrdio i američki izdavač, rekao je otprilike da ni u snu ne bi dao tolike pare za prava na knjigu, nekog tamo švedskog pisca, da nije bilo tolikog pritiska od strane blogera.

- Zašto sam pristala na intervju? To ti je prvo pitanje? OK. Hajde da se potrudim da ti odgovorim, nisam očekivala da ćeš to prvo da me pitaš. Vidiš, meni reklama nije potrebna, imam sasvim dovoljno klijenata, ustvari većinu odbijam. Para više nego dovoljno. Ipak, tebe su preporučili moji redovni klijenti, oni što daju pare a ne pitaju, kad da stanu. Rekoh sebi, bilo bi lepo da ih na neki način ispoštujem, više zbog njih nego zbog sebe. Ti nemoj to baš tako bukvalno da napišeš, malo to onako nafiluj, šta ja znam ti si profi…, – nasmešila se prvi put, onako više da pokaže belinu svojih savršenih zuba. Ipak, oči se nisu smešile, ostale su nekako zatvorene, daleke, ispitivačke.
- Drugi, važniji razlog je valjda taj, što ja zaista volim da pričam o tome, šta i kako radim. Samo to niko ne sluša, nikoga to ne interesuje. Možda, malo na početku, zatim odmah svi, ne mogu da izdrže, pređu na lični nivo, ma svi su isti. Hajde, pitaj me, nema šanse da me ne pitaš!
- Stvarno, umeš da se kontrolišeš, svaka ti čast, pravi si novinar, posao, karijera, pre svega, ali…,

– U redu, neću više da skrećem sa teme. Dakle, kako sam počela – šta, da proričem? Kako mrzim taj glagol, proricati. Ima ona neka dečja pesmica, gde volovi riču ….., na to me podseća to proricati. Ne, ja ne proričem sudbinu. Ja posmatram, samo razgledam i vidim ono što bi svi, ili bar većina ljudi mogla da vidi, a jednostavno neće.

- Ljudi se plaše sebe, svojih moći. Šta mi je specijalnost, kako to misliš, šta mi je specijalnost? A, to, šolja, karte, pasulj… ha,ha. Ništa od toga. Vidiš, ja pogledam tebe, hajde nećemo tebe, neku osobu i to je kao, recimo kao kad neko upali televizor, vidim. Nekada vidim ceo film, nekada samo parče, kako kad, zavisi.
- Ali, zamisli sad, dođe kod mene neko na seansu i ja kao iz topa, počnem odmah da pričam – ti si taj i taj imaš toliko godina, desilo ti se to i to u životu a tek će se desiti sledeće, pa počnem da nabrajam. Ufff, ne ide, sve bih rasterala klijente. Kažem ti, niko mi ne veruje, ljudi su čudni, generalno, niko ne želi da čuje istinu o sebi a još manje da zna šta će mu se desiti u budućnosti. Pa šta ja u stvari radim ? To je dobro pitanje. Ja pravim predstavu. To je ono što ljudi žele predstava, neko voli tarot karte, to je tako mistično, žene one malo patrijarhalnije, vole gledanje u šolju. One modernije, obrazovanije one vole astrologiju i natalne karte. Kažem ti, meni je sasvim svejedno, ta pomagala ionako ničemu ne služe. To će ti svaka vidovita osoba reći. Samo predstava za narod, gledanje u šolju, možeš misliti!
- Sledeća važna stvar, da se razjasni. Šta če se desiti u budućnosti? Gluplje pitanje ne može da se postavi. Odgovor je vrlo jednostavan, desiće se ono što svako od nas želi, ono na šta usmerava i troši svoju energiju. Budućnost , to ne postoji, nije to crta onako kako je deca crtaju, prava crta ili put ispred nas, koji mora da se pređe. Budućnost je kao razgranato drvo, isprepletanih grana, neke su tek ozelenele, neke su u punom cvatu, neke daju plodove a neke su počele da se suše. To je budućnost. Odgovor ne zavisi od mene, nego od onoga, ko postavlja pitanje. Na primer, pa moram da budem malo lična da bih ti to slikovito objasnila! Kada ćeš se udati, kako će izgledati tvoj muž? Šta, ne interesuje te, ha, ha, izvini što se smejem, ta se nije rodila, koju to ne interesuje, bar ne u ovom univerzumu, sa ovim rasporedom energija. OK! Ako te ne interesuje, razlog više da pričamo o tome onako, hladne glave, da bolje shvatiš, kako moje viđenje tvoje moguće budućnosti izgleda.
- Evo, da se ne gnjavimo, da sad piješ kafu, okrećeš šolju, imam naravno karte kod sebe. Običan špil, svejedno je to, 32 karte od sedmice naviše. Uzmi ih u ruke. Kako, zašto? Naravno da karte pokazuju istu priču, koju ja vidim, doduše ne tako detaljno. O tome ti i pričam. Svako može da čita karte, šolju, to je zanat, kao svaki drugi. Tako daj mi ih sad, upoznale su te karte, primile su tvoju energiju. Evo, da vidiš i sama. Dama herc to si ti a pop herc, to je tvoj čovek, ha,ha . zvučim kao neka baba. Vidiš, koliko sam mešala karte, nema tu nikakvog trika, te dve karte su jedna pored druge. Znači nisam ti ni ja niti iko drugi potreban, valjda i sama znaš da voliš svim srcem i da si isto tako voljena, da si blagoslovena pravom, istinskom ljubavlju. Jedino to je važno. Dalje, pa to zavisi od tebe, rekla sam ti toliko grana ima, na tvom drvetu života. Problem je kod većine ljudi, što ono, kao što narod kaže, ko pijan plota, uvate jednu granu, jedan pravac u svom životu i onda tabanaju. Samo malo da zastanu, da se osvrnu levo desno, koliko bi novih grana, novih mogućnosti otkrili.
- Baš sam se raspričala, rekoh ja tebi, volim ja da pričam, ali niko neće da me sluša. Evo i ti se trudiš svim silama da ostaneš fokusirana, ali ne ide, kopka te tvoj život. Da li znam svoju budućnost? To je pitanje! Ne, nećeš verovati ne znam. Kako? Jednostavno, ja sebe ne vidim, pa ne mogu da vidim ni svoje drvo života. Ogledalo, to je samo ilizija, to nisam stvarno ja, niti iko drugi. To je samo iluzija, koju sami stvaramo o sebi, da smo to mi. Znaš priču o Narcisu, onom što se zaljubio toliko u svoj lik da nije mogao da se odvoji od njega, pa je umro. Veruj mi da je mogao da vidi sebe, očima drugih, ne bi mu se to desilo, ovako video je samo svoju iluziju. Ne, nemam pojma o svojim mogućnostima u ovom životu. Neću ti dalje o tome pričati. Bar ne danas. Možda se vidimo nekom drugom prilikom. Sad već moram da te napustim.
- Da ne zaboravim, ipak sam ja profesionalac, moram malo da držim slovo. Voleti nekoga, znaš, to je proces, koji se menja. Menjaš se ti, menja se i osoba koju voliš, pa mora se menjati i ljubav. Ne može se isto voleti i očekivati na početku veze, posle 5 i 10 godina. Stvari će se malo promeniti, neke okolnosti će možda biti drugačije, ali, Jovana , nemaš razloga da strepiš, vaša ljubav je jača od života. Da, bili ste vi zajedno i u prethodnim životima, ne može vas ništa razdvojiti. Opusti se. E, da Jovana, poljubi onog srebrnog vilenjaka i čuvaj Kera, dobar je to ker!

Nekada davno, jako davno, pre potopa, živeo je jedan narod. Sebe su zvali baš tako Narod. Ne zna se mnogo o njima, ako posmatramo onako akademski, ne postoje naučni dokazi o njihovom postojanju, životu, nema artefakta, pisanih spomenika, grnčarije…. Opet, s druge strane posmatrano, dokazi o njihovom postojanju su tu, svuda oko nas, samo je pitanje da li želimo da ih vidimo.

Dakle, Narod. Narod je živeo na jednoj prostranoj visoravni, veličine današnje Evrope, manje više.
Divno je bilo živeti u tom okruženju, sa Narodom. Klima je bila blaga, mnogo blaža nego danas, uglavnom je podsećala na ono što danas zovemo večno proleće,nešto što postoji samo u umetničkoj viziji.
Sunce je sijalo, ali nije pržilo, kiše su padale i plodile zemlju, da ne bude žedna. Životinje su slobodno živele i množile se, biljke su bujale, reke su tekle svojim tokovima. Narod je živeo u blagodetima, kakve su danas nepoznate.
Čudan je to bio Narod. Recimo, kada bi neko danas pronašao njihove knjige – o da, bili su veoma pismeni – ne bi uspeo nikada da ih prevede. Zašto? Zato što bi posle mnogo muka uspeo da odgonetne po neku reč, ali smisao rečenice, nikada, nikada ne bi uspeo da protumači. Jezik, kojim je Narod govorio je bio sasvim drugačiji od svih današnjih jezika, od svih jezika, koje čovečanstvo pamti.
Pođimo od nekih osnovnih načela svih poznatih, živih I mrtvih jezika. Evo, da vidimo da li se nešto iz jezika Naroda može ukopiti u ta načela. Dakle jezik, kojim je Narod govorio nije imao jedninu ni množinu, nije imao lica, prvo, drugo, treće – ja,ti, on, oni, vi….. Kako je to moguće. Vrlo je moguće! Narod je imao samo jedno lice, koje je bilo istovremeno i jednina i množina a to je MI. Postojali smo samo mi, a mi smo bili svi mi i pojedinac i ceo Narod. Možda, zvuči malo blesavo, za početak, ali ako malo bolje razmislimo, videćemo da ima ima logike. Recimo, mrzite komšiju, baš Vam se zamerio, dakle kažete sebi – Mrzim ga! E sad, to je moguće zato što u Vašoj glavi postoji jasno definisana ideja, da je to on, komšija, nešto sasvim drugo, posebni entitet, koji nema nikakve veze sa Vama, sa Vašim postojanjem. Kada se stvari postave tako, onda možete da ga, njega, mrzite do mile volje. Ali, zamislite sada, da u Vašoj glavi postoji samo jedna ideja, jedno lice MI. Onda Vi I komšija, niste razdvojeni, niste dva različita entiteta, nego jedan, vi ste MI. Ako mrzite njega, mrzećete I sebe, mrzećete svoju majku, dete, ženu. Ne ide! To bi Vam objasnio I svaki pripadnik Naroda, da samo može. Rekao bi samo, da naravno svi smo mi mi, ljudi, nema razlike među nama, voli bližnjeg svog, da bi voleo sebe, tako bi govorio naraod, da je mogao, da je imao lica I rodove I jedninu I množinu. Ali, nije, pa nije imao ni takvih problema.

A bogovi, božanstva, da li ih je Narod imao. U šta je Narod verovao, da li je uopšte verovao. Pa naravno da je verovao, ne samo verovao nego poštovao, tako duboko i iskreno poštovao, da je to danas nezamislivo.
Pre nego što to objasnimo, da se vratimo na još jedno načelo, onako gramatički gledano, koje je danas suštinski važno, a nije postojalo u jeziku Naroda. A to je sledeće: u jeziku Naroda nije postojalo prošlo i buduće vreme, samo sadašnje. Glupo, čini Vam se, neodgovorno, nemoguće, šta je narod bez pamćenja, tradicije, budućnosti. Narod bez svega toga je Narod, objasnio bi Vam svaki pripadnik Naroda, kada bi mogao. Jer ono što je bilo je ono što jeste, ono što će biti je ono što jeste. Sve je jednostavno, kada se shvati da smo to samo MI, oni pre nas sada, oni posle nas, jednostavno MI. Onda nema zaborava, kako neko može zaboraviti sebe, nema planova I iščekivanja za neke druge generacije, pošto su oni koji dolaze mi a to je takođe sada.
A u koga je verovao narod . Da li je postojao Bog ili više božanstva. Naravno, postojao je Bog i božanstva, ali pošto nema zamenice on ni oni, Bog, tj. Božanstva su takođe bili mi, deo Naroda.
Kako je bilo lako verovati, voleti, tada kada je Narod živeo!
Doduše postojala su neka pravila i tada. Recimo, narod je obavezno hodao bos. Bilo kakvo pokrivanje stopala je bilo nezamislivo. Stopala su primala energiju Zemlje, planete, doma Naroda. Ta veza nije smela da bude prekinuta, ni u jednom trenutku. Takođe, bilo je zabranjeno praviti podove, stepenike, spratove. Svi domovi, palate, kakve su samo prekrasne palate imali, sve je građeno na zemlji, da bi Narod u svakom trenutku mogao da oseti šta planeta radi, misli, oseća.
Žene i muškarci su bili ravnopravni, pa bili su jedno. Doduše u hramovima su svešteničke dužnosti obavljale samo žene, ali inače nije bilo nekih većih rodnih razlika.
I tako je Narod živeo u miru sa sobom, sa prirodom, životinjama, planetom. Živeo je Narod u miru i spokojstvu sa dušama, koje su bile tu oko njih. Narod je bio svestan da duša napušta telo posle smrti i da se vraća u nekom novom pojavnom obliku, kao čovek, životinja ili biljka. Ali duše su bile tu, sada, komunicirale preko sveštenica, delila iskustva iz prethodnih bitisanja, sećale se budućih iskustava. Sve je bilo sada, bez prošlosti, bez budućnosti, zar ne!
A onda jednog dana duše su se umirile. Dugo su ćatale, nisu se javljale, nisu se pojavljivale. Narod se uplašio. Ne samo što se glas duša nije čuo, nego se i Zemlja umirila, ućutala, nije se osećala ona uobičajena energija, veze su nestale. Narod je počeo da se okuplja .
Posle izvesnog vremena, duše su se pojavile, sve zajedno i kao usplahirene, preplašene ptice, letele su oko glava unevezrenog Naroda. Muk. Skamenjni pripadnici Naroda, jedva da su disali. Posle izvesnog vremena, jedna od sveštenica je skupila hrabrost, ustala, pružila ruke prema nebu i pozvala duše da progovore(da li sam pomenula da su pripadnici Naroda bili ultravegani a da su se sveštenice hranile uglavnom jabukama, radi bolje komunikacije sa dušama).
I duše su regovale, kao po komandi sakupile su se i u formi svetleće zmije, uputile su se prema sveštenici. I preneli su joj poruku.
- Vreme je. Vreme je Narode, da se pokrenete, da odete sa ovog mesta, koje Vi zovete domom (na jeziku Naroda dom se kaže raj, prim.aut.). Zemlja, naša planeta se umorila. Mora malo da se pokrene, kao svako od Vas, kada posle spavanja, protegne svoje utrnulo telo, tako i Zemlja mora da se protegne, da se okrene, da se namesti u novi udoban položaj. I zato ono što je bilo planina, biće more, tamo gde je bilo more, izroniće planine. Vaš dom će biti potopljen. Krenite I tražite sebi novi dom. Potresi će proći, vulkani će umuknuti, potpop će presahnuti I Zemlja će zaspati u svom nom položaju. Idi Narode moj I ne zaboravi! Ne zaboravi SADA, ne zaboravi svoj dom, zvani RAj, ne zaboravi sebe, ne zaboravi NAROD.
Šta je dalje bilo, pa to svi znaju, nećemo o tome pričati. Samo ćemo se podsetiti na Narod, kakav je nekada bio I kakvog više nema. MI je ostalo samo u ponegde u sećanju, nekog ljubavnog para na primer, koji u veličini I grandioznosti svoje ljubavi, uspe da se izdigne iz svog voljenog JA I stopi se u bitisanje svoje ljubavi, u geniju nekog umetnika, u velikom delu nekog junaka, koji svoj život stopi sa svojim narodom. Sa dušama ne komunicira niko.
Sad se postavlja pitanje – kada se Zemlja probudi, kad reši da se protegne I namesti u novi položaj, šta onda, ko će biti glasnik I kuda će glasnik poći….
Ali, nećemo misliti sada o tome. Hajde da se svi na trenutak prisetimo Naroda. Sada je pravi trenutak za to. Narod je živeo u miru I spokojstvu. I priroda oko njega je takođe bila spokojna. Zelenila je bilo uvek I svuda, a cveće je uglavnom bilo spokojno plavo boje. Zato izađimo napolje, na neku poljanu. Ako pogledamo oko sebe , tu oko Vidovdana, videćemo plavi cvet, svuda oko nas, prepotposki cvet plave boje, u narodu poznat kao konjska trava, modrica, plavulja, radić, sunčevo cveće, cikorija.
Ako se prepustimo, zagledamo u njegovo plavetnilo I oslušnemo, čućemo Narod, kako šapuće, pevuši, postaćemo na trenutak MI.

- Koji ti je moj bio juče? – upitao je Bata Marka, pomažući mu da sedne.
- Jebo te, sve ove godine, koje se poznajemo, samo me nešto pljuješ, smetam ti, nervira te Jovana, smeta ti Goksi! Šta te uopšte zabole za moju porodicu. Kad sam ja tebe prozivao šta radiš, kad sam te kritikovao? Šta bre ti uopšte hoćeš od mene?

Marko je ćutao . Pokušao je da uzme šoljicu sa kafom. Bata je ustao i dodao mu je.
- Zar moraš uvek da budeš tako jebeno… ne znam, dobar. Dođem ti na gajbu, vitlam pištoljem ko kreten i ti me pojiš kafom.
- Kvit smo Marko, ne tupi. Šta hoćeš više?
Tajac. Čulo se samo Markovo srkanje kafe.
- Ti to ozbiljno! Ne mogu da verujem da ne znaš šta se dešava. Pališ li uopšte televizor?
- O ćemu bre, pričaš, Marko?
- Uhapsili su mi brata, uhapsili su nam gazdu, pola našeg društva je uhapšeno, gde živiš jebo te?
Samo o tome tupe na televiziji. Uhapšena banda, presečen lanac krijumčara oružja, droge, automobile!
- Ne seri! Pojma nemam. Kad je to bilo?
- To ti pričam, boli tebe, ti imaš tvoje veze, otišao si iz firme, oprao ruke, a ja šta ja…, bez brata, da mi čuva leđa, ja sam ništa, golo govno. Nema ni firme više, ni para, ničega ( u sebi je mislio, verovatno ni Dese).
- Čekaj, moram da telefoniram, sedi tu miran.
Bata se vratio posle par minuta.
- Sve je u redu. Nemaju ništa, nikakve optužnice ni protiv tebe ni protiv mene. Čisti smo.
- Šta je bre u redu, jesi li ti normalan? Šta ja sad da radim?
- Ti, pa ti ćeš da se prizoveš pameti, budalo, dužan si mi, je li to jasno. Ja se formalno vraćam u moje rodno mesto i kandidujem se za poslanika, a ti ti ćeš biti moj asistent, menadžer, zovi se kako već hoćeš. Ti ćeš da mi organizuješ kampanju sa ovima iz stranke, eto, to ćeš sada da radiš. Bićeš političar, mamu ti tvoju pedersku. Šta si to duvao juče?
- Ma kamo sreće da sam duvao, neki tip je doneo nešto novo, malo sam šmrkao i pukao mi je film..
- Ajde, idi tuširaj se, sredi se moramo da krenemo, imamo sastanak sa ovim, ha, našim novim kolegama. Moramo da krenemo uskoro.

…………………..

E, da je mačka a ne kuče, sada bi počeo da prede. Onako opušteno, da pokaže zadovoljstvo, koje ga prožima, milina koja mu struji niz kičmu. Sitost u stomaku, očišćen od buva, okupan, miriše.
Nije baš pucao od zadovoljstva, kada ga jejutros onaj kereći lekar, razvlačio, pipkao, lupkao i na kraju ga izbo nekim inekcijama. I nije baš bio zadovoljan sa imenom, Ker, kakvo je to sad ime, ali šta da se radi, neće da kvari uživanciju.
Neće ni da se seća, ni da razmišlja o jučerašnjem danu, kada su ga gladnog i žednog jurili drugi kerovi, gađali ga kamenjem …., užas. Ovo je to što je želeo, dom, nekoga da brine o njemu.
Kaže se da ljudi biraju kerove, mislim, pse prema sebi, svom karakteru, da obično pas liči na gazdu. Seća se Ker te priče. Seća se on još mnogo čega, ali šta vredi, kad pokuša nešto da kaže, samo taj lavež se čuje. Dobro se seća, svoje babe Stevke, svoje babe iz prethodnoh života, stalno joj je pričala dok je bila devojčica (da se odmah razjasni, Ker je u prethodnom životu bio žensko).
- Zatvori ta usta, odmori ih malo, ne blebeći stalno. Stani malo, razmisli, pa onda kaži šta imaš, ne valja to tako pričati non stop. Čuće te Bog, kazniće te! Reč je Božja, samo nam je data, da je koristimo, kad nam treba. Razmisli Rado, razmisli, pa kaži šta imaš, ne blebeći.
Naravno, Rada nije slušala svoju baba Stevku. Nije slušala ona nikog. A trebalo je možda. Mnoge stvari se ne bi desile, život bi joj bio drugačiji. Ajd sad, što bi joj taj život bio drugačiji, nego što bi se rodila ponovo u ljudskom obliku a ne kao ker. Ker i to još po imenu Ker. E, baba Stevka, kako bi sad znala da održiš slovo svojoj unučici Radi.
- Bog ne zaboravlja Rado, možda nešto I oprosti, dobar je on, ali zaboraviti neće. A Cigani, Rado, kao ni ostali, ne lete u nebo, nego se rađaju ponovo na ovoj našoj Majčici zemljici, ponovo I ponovo, dok dušu ne očiste I grehe ne okaju I otpalte. Kako si počela, u sledećem životu bićeš puž golać.
Puž golać, to je bilo dno za baba Stevku. Nikad Rada nije saznala, zašto je najgore roditi se kao puž golać.
- E pa, draga moja baba Stevka, nisam puž golać, nego ker, muški, sačuvaj bože, još I to. Ali, sećam se svega, svega što se desilo u mom prethodnom životu, sećam se svega, baba, što si mi pričala. I šta si me učila. Šta to vredi, kada sam sve reči istrošila u prethodnom životu, sada mogu samo da lajem I zavijam. I ovog lepog deteta, ovog dečka, koji me je spasao I njega se sećam. Ne, lažem, ne sećam ga se konkretno, ali poznat mi je ima tu nešto, sreli smo se , ma setiću se već. Kao da imam nešto drugo da radim, sem da mašem repom!