Biznis lekcija: Koliko vredi (novca) jedna 50+ osoba ženskog pola

stara dama*
foto
Prođe doček te nove, ah, i to kakve 2012 godine, u kojoj nas čeka ili propast sveta, ako gledamo na zapad, Maje i ostale prekoatlanske prognoze ili jedna super godina u kojoj će se roditi budući svetski i biznis lideri (godina zmaja) ako gledamo na istok prema Kini.
Ja ne odoh ni na istok ni na zapad, samo do Facebooka kad tamo pljas među oči, ma šta pljas – dum, nokaut.
Tekst je sledeći:
Biznis lekcija:pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite i dodatak, Dan kasnije: Follow up

Ovako prilično omamljena, kao što rekoh – dum, tras među oči, da probam da unesem malo reda, mada verovatno neće baš uspeti.
Razlog – citiram deo iz – Follow up

“… Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55

Ma jebeš kontekst da prostiš, lele, eto mene, manje više, koja godina gore dole.
Sve boli prvi put, jel te pa, zabole ljudi i mene, Niko me do sada tako nije okarakterisao, šta je ko mislio, nije me baš mnogo interesovalo, ali ovo je bilo direktno.
Starica – pa dobro, šta je tu je, verovatno sam to zaslužila i ja, kao i moja generacija, da pomenem samo Madonu i što da ne, aktuelnog nam predsednika, Majkl Džekson ode, pokoj mu duši.
Ima tu istine, nije da nema. Konkretno, iako sam odavno prevazišla lično porođene omladince po broju sati provedenih na netu, ne mogu sa njima da se poredim. Njih ne bole ramena od toga što drže ruke na tastaturi ili klikću mišem po ceo dan, mene ubiše. Kičmu da pominjem 🙂

Ali to nije moja priča za danas.
Počinjem citatom, čuveni stihovi, koji idu ovako:

I’m still standing yeah yeah yeah
I’m still standing yeah yeah yeah

Eto mene, eto vas. A i tu je i priča, tačnije post, citiran na početku, s kojim se ja manje više slažem. Naročito iz perspektive u kojoj je napisan. Dakle svečano i javno izjaljujem, ni ja, ako bih bila u situaciji (u kojoj nisam, a kada ću biti ne zna se, možda u nekoj od sledećih reinkarnacija) ni ja ne bih zaposlila samu sebe.

Ja sam kao onaj moj drug iz obdaništa, čuli ste možda za njega, pravo ime vam neće značiti ništa ali nick, možda se setite, starac Fočo od stotinu ljeta, mi tako kad uhvatimo gusle i dovatimo se teme, sačauvaj bože, odmah ciklus pesama nastane, epski smo opširni (i to je jedan od razloga zašto ne bih zaposlila samu sebe).

Današnje guslanje ću posvetiti samo jednom aspektu iz pomenutog posta a to su poslodavci, gazde ili manageri, sudbinski predodređeni da istrebljuju generacijski obeležene individue.

Moj kolega bloger Ivan, autor pomenutog posta je principijelno u pravu, 100%. Ali, pošto je osobina liderstva procentualno zastupljena prilično malo, kao karakterna osobina ljudskog roda, ne samo na ovim prostorima, onda je većina primorana da radi za druge, pa je to i moja priča, bila (sad sam i za to stara 🙂 )
Ovim mlađima, kojima se posreći da dobiju posao ovde, na ovoj geografskoj širini i dužini, da podelimo iskustvo, da vidimo šta može da nas sačeka na radnom mestu:

gazda*foto

1. Preds(j)ednik

– Nije lako uspeti, ovde se država zaverila, radi sve da odmogne, taj deo nije sporan. Da biste uspeli, morate biti veoma sposobni u onome što radite ili veoma bezobzirni a najbolje da budete stranački poduprti. To prolazi garantovano.
Bilo kako bilo, odradili ste sve što je potrebno i sada ste na čelu uspešne firme, koja se nosi sa svim nenormalnim uslovima za poslovanje. Šta ćete drugo da uradite, pošto ste već odradili nemoguće:
Proglasićete se za preds(j)ednika.
Respect!
Lični primer. Radila u firmi, kod preds(j)ednika. I pukla na ličnu inicijativu.
Titulu nikada nije izgovorila, osobi se obraćala imenom, svesno. Iako došla s preporukom da odradi posao, koji mnogi nisu uspeli pre nje i odradila ga više nego uspešno, otišla zboh neprihvatanja pravilnog oslovljavanja vlasnika firme i posle više opomena u kombinaciji sa odlučnim odbijanjem da kuva i servira kafu strikanu (ili beše teča?)pomenutog vlasnika, na funkciji generalnog direktora.
Ozbiljno, nisu mi smetale ni švalerka ni njena sestra, ni tetke, ni svastike, ni posao, koji sam radila umesto njih ni to što sam morala da ih animiram (radno vreme jako sporo prolazi, kada nemate šta da radite) ali titulitanje u kombinaciji sa kuvanjem kafe, jok. Mea Culpa.

2. Tatin sin

O, da. Koliko ih samo ima. Radila pomenuta 5 (slovima:pet) godina u takvoj firmi. Poštovanja imala samo za tatu, koji je iz senke vukao konce. Za sina, sačuvaj bože, nimalo i to se i videlo i osetilo.
Poštovanja za šta. Za to što sin ne može i neće da se probudi pre podneva pa u firmu dolazi oko 1-2 po podne a kući ne može niko pre njega, pa eto nas svih do sitnih sati u firmi, davno svi odradili svoje poslove, ali eto, mora se, plata redovna.
Zaključak, nije bila fora u godinama, tada je bilo 40+++, nego u pogledu, more da se nosiš u …….. Ponovo – Mea Culpa.

3. “Akademik”

Odradio sve sam, pošteno, bez pomoći, u znoju lica svog. Nema šta tu da se zameri. Samo svojim sposobnostima i sa svojih 10 prstiju napravio firmu, čuj firmu – akademiju. Sve funkcioniše kako treba. Samo – jedna osoba, koja u firmi, ups akademiji, nema fakultet je pomenuti vlasnik, a to boli. Slobodno vreme u okviru radnog vremena pomenuti koristi za ponižavanja, urlanje i vređanje svih zaposlenih, najčešće na temu – šta ti vredi tvoj fakultet kada si kreten, idiot, budala….
Alo, doviđenja, samo ti plaćaj, care, poreze i doprinose (a plaća ih) dobro je meni i bez toga. Opet, mea culpa!

Zaključak: Amarilis sem što si, jel matora, veoma si zamenljiva, (nijedna firma nije propala, kada si otišla) i to nije tema za razmišljanje, to je fakat.

Sa se vratim na post, koji me je inspirisao: Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

I to sada ozbiljno. Post je odličan, ko nije pročitao neka ga pročita. Sve je to tako kako piše. Samo jedan deo bih ja ispravila ili, bolje rečeno dopunila – Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite onoliko para koliko mislite.

A svi bi mi vredeli malo više para, kada bi se poradilo nešto na zakonskoj regulativi i kada uplata doprinosa ne bi bila obavezna, za početak.

Nismo mi još za otpis, iako na mlađima svet ostaje 🙂

10 COMMENTS

  1. Noćas sam tek pročitala Ivanov tekst kao i sve komentare. Žarku želju sam imala da iznesem svoj stav, ali nakon nekih 30-tak redova odustala sam od tog nauma. Sve je stvar percepcije. Sve zavisi ko čitataj tekst. Ne može se reći da nije tačan. U velikoj meri jeste, ali ipak nije primenjiv na sve. Bila sam privatnik i imala 124 zaposlena pune dve godine. Radilo se u tri smene. Znala sam da dođem u fabriku u ponedeljak i da ostanem do petka. Dremnula bih samo sat dva u fotelji. Znala sam da radim zajedno sa ženama, da se smejem i družim sa njima, da ih pohvalim, da vičem na sav glas kad su napravili škart. Bojali su me se, ali i voleli. Mučila sam se sa nabavkom, proizvodnjom, prodajom a najviše sa naplatom. Nakon toga sam držala i prodavnicu i kafanu. E ko taj posao nije probao ne zna šta je muka, no da ne dužim dalje. Sada primam platu iz budžeta, ali dokle? Još godinu dana. Tada ću da imam 53 godine. Ko će mene posle da zaposli? Muka me i sada vata. Imam samo 10 godina radnog staža 🙁 . Da ponovo krećem nešto, ne da ne bih imala snage, nego nemam kapitala. Pored svega, mogam da kažem da sam ja zaista neko ko želi da uči i ne obazirem se na godine. I šta mi sve to vredi? U nedogled bi mogla da pričam, pišem, kako god i da osporavam mnogo toga iz Ivanovog teksta. Ja znam da ga je on napisao iz revolta. Znam da je razlog kuknjava ljudi i spravom je napisan. Ipak, ne odnosi se na sve i iza toga stojim!

  2. Ma i znaš šta. Upravo sam i sama pokazala kako se ponaša velika većina današnjih poslodavaca. Ja i ja i opet ja :((((
    Oprosti mi draga moja prijateljice. Zaista mi nije bila namera, ali zabolela me je ova tema.
    Nego slušaj ti mene. Istina je da ni jedna firma neće propasti kada odeš, ali sam dubogko ubeđena da je svaka ostala uskraćena za jednog izuzetnog radnika. Ma kakav poslodavac bio, sigurna sam da je bar par puta pomislio: – e da mi je sada tu moja ….. !

  3. Sredinom ove godine okrećem brojčanik na “pet banki”, a neki od mojih najboljih prijatelja su žene… I u većini situacija o kojima pričaš sam i lično bio (s’ove, ili s’one strane) tako da definitivno znam o čemu pričaš. I sve uporno pokušavam da tu priču prebacim na jedan konstruktivniji kolosek na kome se nazire odgovor na pitanje ko nas to huška jedne na druge, i zašto je simbioza onih koji vuku, i onih koji guraju – tako teška. Što ti sama reče: ja samog sebe nikad nebi zaposlio, jer zamisli danas-sutra da moram (po zakonu) sebi da isplatim otpremninu po godinama staža.

    Propao bih načisto.

  4. Verkić, draga moja, stvari su takve kakve jesu za nas, generacijski gledano. Teško da se tu nešto može promeniti na bolje. Ja sam malo pokušala da se našalim, mada je sve napisano istina iz moje radne knjižice. I u mnogo čemu se slažem sa Ivanom ali to je samo deo priče. Ostalo, pa eto sama si navela svoja iskustva. Ja lično ne mislim čak i da se neko seća a kamoli da mu ja nedostajem kao radna snaga. Mislim da smo u današnje vreme potrošna roba i ništa više. Iz Ivanovog teksta se samo vidi da on svoju firmu vodi sasvim drugačije nego što su ovi slučajevi o kojima sam ja pisala a to je ipak, bojim se, retkost u današnje vreme.

  5. Miodraže, videla sam tvoj komentar i kod Ivana, čini mi se, ali nekako mi je mnogo utopijski tvoj stav. Volela bih da ta simbioza može da se ostvari, ali ja je nešto ne videh na delu.
    A ja samu sebe ne bih zaposlila iz milion razloga, taj koji si ti naveo je samo jedan, morala bih novi post da pišem na tu temu.

  6. Daleko je to od neke utopije ili vizije, pre je samo konstatacija: Sistem nikada neće rešiti sukob koji sam stvara. Zato su kod nas moguća samo mala (a ne i srednja) preduzeća. Samo kolektivi gde se igrom slučaja “potrefe” normalni ljudi sa obe strane, pa se sami izmedju sobe dogovore. Tamo gde sistem arbitrira – piši propalo!

  7. Tekstom sam probao da isprovociram ljude da malo drugacije razmisle o svom polozaju jer mi se zaista smucilo da slusam desetine, najcesce mladih ljudi, koji konstantno kukaju na svoju situaciju ali zaista apsolutno nista ne rade da je promene. Muka mi je da slusam klince koji su izasli sa nekog od ovih smesnih fakulteta (cast onima koji su odabrali nesto ozbiljno i izgurali), koji mi prodaju price kako nece oni ispod 700e da rade, i kako je njima ispod casti, i kako nisu oni za to zavrsavali posao…
    Sa druge strane tu su i stariji ljudi, najcesce roditelji nase generacije koji su se predali…
    Samar je nekad jedini nacin da se neko trgne.. nije prijatan, to svakako, ali je efikasan…

  8. Ivane, hvala na poseti i komentaru.

    Provokacija je više nego uspešna, koliko vidim, a ja sam samo dobila inspiraciju da podelim neka svoja iskustva.
    I kao što rekoh, nisam se predala, što i drugim svojim ispisnicima želim.
    I’m still standing yeah yeah yeah ……

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *