- Jebem ti sandale, italijanske. Platiš pa klatiš, tako bi trebalo da bude. Koju lovu sam dala, zašta mamu im njihovu žabarsku, sve im prave Kinezi. Em me žuljaju od prvog dana… Hoćeš da budeš in Jovana, kravo jedna, eto ti sad. Koliko puta si ih nosila, tri-četri puta, puče kaiš ko ništa! – bogoradila je Jovana, dok se parkirala, nepropisno naravno, ispred ulaza u zgradu.

- Samo da uletim i da uzmem, ne znam ni ja šta da obujem, ovako nabrzaka a da ne menjam celu koncepciju, nemam vremena….

(more…)

- Zašto sam pristala na intervju? To ti je prvo pitanje? OK. Hajde da se potrudim da ti odgovorim, nisam očekivala da ćeš to prvo da me pitaš. Vidiš, meni reklama nije potrebna, imam sasvim dovoljno klijenata, ustvari većinu odbijam. Para više nego dovoljno. Ipak, tebe su preporučili moji redovni klijenti, oni što daju pare a ne pitaju, kad da stanu. Rekoh sebi, bilo bi lepo da ih na neki način ispoštujem, više zbog njih nego zbog sebe. Ti nemoj to baš tako bukvalno da napišeš, malo to onako nafiluj, šta ja znam ti si profi…, – nasmešila se prvi put, onako više da pokaže belinu svojih savršenih zuba. Ipak, oči se nisu smešile, ostale su nekako zatvorene, daleke, ispitivačke.
- Drugi, važniji razlog je valjda taj, što ja zaista volim da pričam o tome, šta i kako radim. Samo to niko ne sluša, nikoga to ne interesuje. Možda, malo na početku, zatim odmah svi, ne mogu da izdrže, pređu na lični nivo, ma svi su isti. Hajde, pitaj me, nema šanse da me ne pitaš!
- Stvarno, umeš da se kontrolišeš, svaka ti čast, pravi si novinar, posao, karijera, pre svega, ali…,
(more…)

Buka je bila nesnosna. Tupi udarci su stizali jedan za drugim.
Marko je tiho zaječao.
- Probudio, si se. Kako se osećaš? Evo ti kafa, nije se još ohladila.
Pokušao je da se podigne, da sedne. Sve ga je bolelo. Polako mu se vraćala svest, sećanje na prethodnu noć.

- Koji ti je moj bio juče? – upitao je Bata Marka, pomažući mu da sedne.
- Jebo te, sve ove godine, koje se poznajemo, samo me nešto pljuješ, smetam ti, nervira te Jovana, smeta ti Goksi! Šta te uopšte zabole za moju porodicu. Kad sam ja tebe prozivao šta radiš, kad sam te kritikovao? Šta bre ti uopšte hoćeš od mene?
(more…)

Zvrrrrrrrrrrr….
Neko je besomučno pritiskao zvono na interfonu.
- Ko je sad u pola noći – začudila se Jovana

Bata je ustao i uključio interfon.
- Otvaraj, majku ti tvoju, Bato, otvori ta jebena vrata, dok ih nisam …u materinu!
- To je Marko – prokomentariosao je Bata, otvarajući vrata, – izgleda da je opet u onom njegovom raspoloženju, verovatno pijan.
U tišini noći odzvanjali su užurbani koraci i odmah zatim divlje lupanje po vratima.
- Otvaraj, bre, pederu jedan …

(more…)

- Ajde, Batice, nemoj sada da prekidaš, sad baš postaje ludo. Vauu, mili, koje smo ti mi face! Ja prva riba u novinarstvu a ti budući politički vrh ove naše zemlje. To mu dođe kao onaj, kako beše, francuski predsednik i ona njegova, kako ono beše… Doduše ona je bila manekenka, ali šta ima veze. Bato, ovo je ludo, pričaj dalje. Goksi , ljubavi , ne sekiraj se smislićemo mi nešto i za tebe, ako Gradimir neće. – Jovana je došla do reči, bilo je malo teže zaustaviti je u oduševljavanju perspektivnom budućnošču, koja im je sada bila nadohvat ruke.

- Ja da se sekiram, pa ja imam pune ruke posla pored Vas dvoje, ko vodi računa, kako ćete da izađete među svet, ko Vas oblači, šminka? Nego Bato, hoćeš li nešto da popiješ pre nego što nastaviš? – eto I Goksija u dijalogu.
- Uff, ja bih najradije, ne znam ni ja šta bih najradije. Otvori prozor Goksi, please! Da li ste osetili miris lipa. Danas me proganja taj miris. Znam da je još rano, osetiće se za koji dan. Tako mi je potrebno da osetim miris lipe posle onih smradova od danas.

- Kakvih sad smradova ? – začudila se Jovana .
- Smradova, ljubavi, pravih smradova, kako se tebi čini stajsko đubrivo, smrdi ili miriše?
- Dobro, pričaj dalje, slušamo ….
(more…)

Uopšte mu nije jasno zašto je toliko nervozan. Prvi put ide javno u posetu Gradimiru. Možeš misliti. Jaka stvar. Opet, kolena mu klecaju, dlanovi se znoje.
- Jebi ga, jebi ga! Šta mi je! – pokušava Bata da povrati kontrolu nad sumanutim lupanjem srca i sve većim nedostatkom vazduha.
Rampa na parkingu. Prilazi čuvar.
- Dobar dan! Izvolite.
- Imam zakazano kod gospodina A…..ića.
- Vaše ime ? – upita mnogo umilnijim glasom , već prepadnuti čuvar
- Tadija ………………ić !
- Samo jedan moment, – provera čuvar neki spisak.
- Izvolite, parkirajte odmah desno od ulaza, neko će Vas otpratiti do kabineta g. Predsednika.

Vesti se brzo šire. Bata je parkirao auto I nije još čestito zakoračio na prvi stepenik, a već je najnovije izdanje Britni Spirs, u poslovnom kostimu išlo njemu u susret. (more…)

- A ta kozetina, ona će meni da kaže da sam nepismena i da je – kako je ono rekla – umeće jebanja obrnuto srazmerno sa umećem razmišljanja. Ko da je ona postala urednica preko konkursa! Mamu li joj njenu, mene je našla.

……………..
Jovana se naravno vrlo brzo oporavila od operacije. Grudi su izgledale sjajno, doktor je car, uradio je to svetski. Bila je prezadovoljna. Nedelju dana maženja i paženja. Ne zna se ko je više mazio, da li Bata ili Goksi. Prosto su se takmičili da joj ispune svaku želju.
E pa sad je bilo gotovo. Uletela je i ona u Gradimirovu šemu.
………………………..

- Jovana, glupa si ko noć! Možda je koza u pravu, ne umeš da sastaviš ni jednu jedinu, prostu rečenicu.
(more…)

Plaža. Juli mesec. Sunce se ogleda u sjajnom plavetnilu. Smeh, graja, prskanje vode. Uobičajena gužva za to doba godine. Morska voda je lekovita I za dušu I za telo. Žene, muškarci, deca prepušteni letnjim radostima izgledaju gotovo srećno. Zaboravljeni u morskim radostima. A ima toliko toga da se zaboravi. Gotovo za sve te žene I muškarce, čak I za veliki broj dece. Godina je 1996. Koliko zla je već prohujalo u toj godini na prostorima, koji počinju od obala Jadranskog mora. Koliko zla će se tek desiti I možda zadesiti neke od učesnika nevinog brčkanja tog prelepog julskog dana. Sunce I more ne biraju, nesebično daju svoje darove svima. A ljudi u svojoj bezdušnosti, smatraju da je sve njihovo, da troše, da koriste, da odbace, da unište …. Ljudi koji misle da imaju sva prava, prava na sunčev sjaj, šum morskih talasa, prava na posedvanje ljudske duše, ljudskog života …
G-din Gradimir F. Aš…………ić, sa srednjim slovom obavezno, kako je uvek voleo da se predstavlja, je sedeo zavaljen u pletenoj stolici , ispod suncobrana u kafiću na plaži. Pio je svoju ledenu Nes kafu i pušio.

Žena i deca su bili tamo negde dole, sunčali se i kupali. On nije voleo kupanje, nije voleo gužvu. Voleo je da bude sam. Sa svojim mislima. Ovo baš i nije bila njegova vizija odmora. Ali, šta se može. Morao je da priušti porodici odmor, kakav im sleduje, kakav se očekuje. Doduše bio je planiran odmor u Turskoj, ali zbog nemogućnosti planarinja, kada je njegov posao u pitanju, morali su da se odluče za ovo praktičnije i bliže rešenje. (more…)

Ognjen. Ime mu je bilo Ognjen. Zašto je Selena želela da sin Meseca, nosi to ime, ostalo je nepoznato. Samo je prošaptala:
- Ognjen, ime ti je Ognjen, sine moj!
I otišla je.
(more…)

Neki ljudi, bilo ženskog ili muškog pola, kao da ne smeju ili ne umeju da prožive dodeljen im ljudski život. Rode se, rastu, žive i nestanu iz ove naše stvarnosti. Tek tako, kao da ih nije ni bilo, kao da što pre treba da odu. Mnogi se ponekad zapitaju – otkud oni u našim životima, kad im tu nije mesto? Jednostavno se stvore sa tim osećajem nepripadanja , koje je obostrano – osećaju ga i oni sami a i ljudi, koji bi trebalo da su im bliski, da ih vole. Pravo pitanje bi možda bilo – ko je tu pogrešan, da li oni ili njihovo okruženje. Da nisu samo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme? Ili su možda promašili galaksiju, univerzum, možda je dobro mesto i vreme, možda je u pitanju neki paralelni svet…. možda su samo malo zalutali…… (more…)