Crna rupa

469212main_image_1715_946-710

Zbog čega nastojite da smesta uklonite trun, što vam oko nadražuje, dok nešto što vam dušu tišti odlažete za neki drugi dan?

Horacije

Postala je svesna krika. Krik, …, svuda oko nje, u njoj…
Pokušala je da se smiri, da se orijentiše.
– Diši, pokušaj, pokušaj da dišeš, lagano duboko, – govorila je sebi, mislila u sebi.
Udahnula je jednom polako, onda još jednom, dva puta…

Krik!
Ne diše.
Sada je uz svest o kriku postala svesna da ne diše. Kako da diše, nije imala čime, nije imala šta da udahne, odakle da izdahne.
Krik se udvostručio.
Svesnost je značila beskrajnu bol.
Da li je živa? Da li je umrla?
Krik! Bol! Osećala je njihovu beskrajnost. To znači da je živa, valjda. Osećaj bola je svojstven životu, tako su je bar učili, tako su svi govorili. Da li posle smrti dolazi bol, da li je ovo pakao? Da li …., da li….?

Osećala je pulsiranje zvučnih talasa, pulsiranje razdirućeg bola. Osećala je beskraj i prazninu istovremeno.
Neverovatnu prazninu. Nije bilo ničega, ni nje same.
Kako je to moguće. Nema je a bol je razdire. Nema je a krik joj prodire u strukturu ništavila.
Ona ne postoji, ona je ništavilo, ona je ništa ….. krik…bol.
Tačkice, udaljene svetlucave tačkice, kao malene zvezde na dalekom noćnom nebu. Pojavljivale su se stidljivo, daleke, jedna po jedna.
Krik i bol nisu primetili zvezdice, pulsirali su, razdirali su je nesmetano i dalje.
Pokušala je da napregne, šta – telo nije imala, pokušala je da napregne nešto, da se pokrene, da krene u susret svetlu, zvezdama.
Krik, bol, ništavilo, svesnost se utrostručila.
Zvezdice su postajale zvezde, znači uspela je, bile su sve bliže.
Očaj, da očaj je bio nova, četvrta svesnost. Očaj se pridružio kriku, bolu, ništavilu.
Svaka zvezda, svaka svetlost, životna radost, koja joj se približila je nestala, ona ju je na neki način uništila, usisala, poništila svojim krikom, svojim bolom, ništavilom i očajem.
Crna rupa, one je crna rupa u kosmosu.
Krik, bol, ništavilo, očaj, ….. sve nestaje, ničega nema sem krika, bola …..
Nova svetlost, zvezdice se pojavljuju ….. ne, ne želi da ih uništi, da ih uvuče u svoje ništavilo, bol,… ne, ne,..
……..
– Dobro, je otvara oči, evo pomera I ruku. Ajde dušo, tako je , popi malo vode. Evo i malo šećera, tako je, sad opet vode i bićeš kao nova. Ma čovek se čas posla onesvesti, vrućina je, vlaga u vazduhu, gužva, ko će ga znati.
Polako se sabrala, podigla na noge I zahvalila finim ljudima, koji su joj pomogli, kada je izgubila svest.
U početku nesigurnog koraka, postepeno je vraćala sampouzdanje. Hrabro je koračala, vraćala se u život, svoj život. Otupela na neki način. Pomirena sa saznanjem, sa postojanjem entiteta u svojoj utrobi. Crna rupa je pulsirala svojim bolom, razdirala krikom, gušila očajem I ništavilom. Spremna da ugasi svaki životni sjaj koji joj se približi.

7 COMMENTS

  1. Uh, nije valjda doživljeno? Tag “fikcija” daje nadu da je, ipak, u sferi mašte. Maštovito 🙂

  2. Vrlo je zaniljivo. U nekom trenutku sam pomislio da je neki od Batinih nastavaka,ali vidim da nije. Imao sam jednu crnu rupu pre neki dan, pa mi je ovo vrlo blisko.

  3. @ Emo, hvala na komplimentu. Ko još na ovome svetu doživeo nije bol i ostalo. E, pakovanje, to je već druga stvar 🙂

    @ Kajzeru, izgleda da se neke teške planete šetaju u po tvom i po mom zvezdanom nebu. Inače, sve manje više, što pišem ima i nema veze sa pričama o Bati, videćemo …

    @ Milko, ja kao filolog, oduševim se kad nađem neku novu reč. Ova tvoja mi se jako sviđa, ali razjasni malo značenje, da bi mogla da uđe u širu upotrebu 🙂

  4. Zanimljivo! Ovo me je podsetilo na crnu rupu bez krika, bez bola kroz koju munjevito juris ka necemu, sa osecanjem da te to nesto ceka negde daleko, da ces ga dostici……blesak jarke svetlosti koja zaslepljuje, koja ne boli,koja je izlaz iz crne rupe, koja je pravo blazenstvo , koja te vraca zivotu, koja ti daruje osecaj da si veliki srecnik jer si je doziveo i izasao iz nje kao pobednik ……..

  5. Bol jeste sidro života. Kad očaj i ravnodušnost prevladaju, a bol nestane – tada se treba zabrinuti. Pogledao sam jednom u tu “crnu rupu” – i tamo nema mesta za patnju. Bol i patnja su privilegija ove strane.

  6. @ Lana, tvoj kometar je tako lepa minijatura sama po sebi, ne znam šta bih dodala, sem hvala na čitanju 🙂

    @ Miodraže, hvala što si podelio svoje lično iskustvo. Da, slažem se daje bol sidro života, ovo je ipak samo priča, možda malo inspirisana….

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *