Pozdrav sa planete Jerković, odakle je Amarilis u prošlom postu kao sa Marsa upala u SEO aktivizam. :-).
Sve je Amarilis odradila po receptu onostranih magova interneta, tako često interpretiranih u našoj online avliji.
Ih, štreberka stara. Naučila i sad bi još.
U prošlom postu iskusno odabrala temu, stavila naslov koji SEO i vi volite, ništa konkretno nije napisala, kad ono … Ludilo, breetee!

Ili bi Vi još da se praviti fini a Amarilis da vam priča tračeve, koje i vi svi znate, ali nećete da kažete.
Znači, ako ste svratili ponovo, vi bi još malo da se družite sa alapačom.com iz čuvenog Jerković city-a?

Da li bi voleli da vam opišem jedan event, kako reče naš dragi Insajder (čitaj komentare iz prethodnog posta) na kome se skupila online elita sa sve svojim sokoćalima poslednje generacije i da vam kažem ko je obrao bostan!

lubenica

Moša!

Žao mi je drage moje i dragi moje, ništa od toga.
Pošto sam poturila mekane istvari ispod i iznad kompa, poseta može ladno vrtoglavo da padne a čuveni b. rate da đipa do nebesa, ne smatra me se uopšte.
Dakle, hvala što ste došli, doviđenja i u zdravlje se vidimo 🙂
Poslednje upozorenje:
Sad će Amarilis samo onako da bloguje, ništa trač, pa ko voli nek izvoli.

Ispričaće Vam Amarilis priču o bostanu.
………

Nekada davno, gotovo pre pola veka, avgust mesec je bio mesec kada se jeo bostan.
To je bio omiljen dečiji mesec. Kada danas upitate neko dete:
– Šta radiš ti po ceo dan?
Najčešći odgovor će biti:
– Smaram se!
U to vreme, pre otprilike pola veka, deca se nisu smarala, pojma nisu ni imala šta bi to smarati se moglo da znači.
Rano ujutru, već negde oko 8 sati, deca, svih uzrasta su izlazila napolje, u dvorišta, na ulice, poljane, ko je šta imao u blizini i tamo su provodila po ceo dan igrajući se.
A onda u neko doba su se mame, bake, tetke, komšinice, vraćale sa pijace sa punim torbama i sa bostanom ili lubenicama.
Svako dvorište, koje je držalo do statusa dvorišta, imalo je česmu. Ispod te česme se ostavljao bostan ili lubenica da se ohladi.
Posle izvesnog vremena, čuo bi se poziv:
– Deeecooo, bostan!
I sva dečurlija, koja se zatekla u opsegu tog zvučnog signala, pojurila bi u pomenuto dvorište.
Jedna napomena: u to vreme lubenice su bile S veličine u odnosu na ove današnje XXXL, i bile su tamno zelene boje, gotovo crne.
Deca bi se onda podelila u 2 grupe, da pogode koje boje je lubenica – crvena ili žuta. Da,da, te stare sorte, koje smo po našem starom dobrom običaju istrebili, su veoma česte bile žute boje.
Da ne dužim priču, domaćica bi isekla lubenicu na kriške i svako dete bi uzelo svoju krišku i otrčalo da se ponovo igra, uživajući u slasnoj lubenici i vešto pljuckajući koštice.
To je bilo neko drugo vreme, kada su naša deca znala zagonetke.
Puna škola đaka, niotkuda vrata – lubenica, vikala bi deca u glas.

Vreme sadašnje. Lubenice se kupuju u supermarketima, ako je moguće na akciji. Koštice nisu odavno in, pa izvolite lubenice bez koštica. To mu malo dođe kao škola bez đaka, ali i na to smo se u međuvremenu navikli. Dečija graja se sve manje čuje. Osim toga, koje dete danas jede lubenicu.
Ako se nađe takvo dete , onda najpre, lubenica mora da se očisti od kore, isecka na kockice i očisti od tih odvratnih (bljak!) koštica. Onda se stavi salveta i dete hrani viljuškom. Da se ne daj bože ne uprlja ili ne ulepi. Pa posle mora da se pere pa opet da mu se maže losion sa zaštitnim faktorm od sunčevih zraka ili sredstvo za zaštitu od komaraca i ostalih insekata ili već neki drugi neophodni losion za negu dečije kože.
Sve u svemu, šta će deci bostan, kada lepo mogu da piju sokove, koka kolu ili da jedu sladoled sa ukusom lubenice, jabuke u kombinaciji sa kakao kuglicama – skoro kao pravo parče lubenice na štapiću….
lubenica-sladoled

Ko je u celoj priči obrao bostan, vreme će pokazati.

Ako ste još tu evo vam i jedan lep citat:

“Mi, ljudi modernog doba – uvek spremni da oberučke prihvatimo kulturološko oslobađanje od prošlosti, uvek spremni da veličamo svoje tehnološke veštine i globalni napredak, tako da s visine gledamo na ono što je bilo pre toga – zanemarujemo ovo iskustvo i za to plaćamo cenu.”
Darin Mekman – “Istorija sreće”

14 COMMENTS

  1. Prvi put sam probala sladoled od lubenice pre 2 dana, na kuglu, ne ovo na štapić koje još nisam nigde snimila, i mogu ti reći da je BLJAK!

    Inače, zaista ima čari u tome da se obrazi umažu i ulepe dok grizeš krišku lubenice, i da glođeš na kraju onu koru dok i ono belo ne oguliš zubima.

    Eh što ja volim lubenicu!

    A što se tiče prvog dela tvoga posta, verujem da postoje ti blogeri drogeri, verovatno dobijaju novac za svoje kolumne, pa uništavaju konkurenciju na ovaj ili onaj način.

    Sad ću da izbacim šta su sve ljudi ukucavali na Google-u i nabasavali na moj blog…

  2. Kad je elita on-line, garantovano ne jede lubenice, ali rado odlučuje ko će bostan da bere:)))

    btw – u duhu tvog nastavka moram da preporučim Zahara Prilepina i njegovu divnu pripovetku “Baka, ose, lubenice” Uživaćete u njoj:)))

    PS i, naravno… da znaš, dok kuckam ovaj komentar sladim se virtuelkašikom ovom tvojom fantastičnom voćnom salatom:) Ala si je opravila… svaka ti čast:)))))

    PS1 obožavam ovaj tvoj kvadratić koji redovno zaboravim da overim pa moram da se vrćem:) ja nisam spamer, bre:)))

  3. Resila ona `lebac da mi uzNe i titulu naj alapace iz kraja 😀
    Sladoled nisam probala a lubenice iz proslog veka se sa ukusom u ustima jako secam!

  4. Bravarice

    preporuka primljena i zapisana, thanks 🙂

    Hvala na lepim komplimentu a što se tiče spam kvadrata i ja ga mrzim samo tako, ali kad sam ga skinula jedno vreme, ubih se od brisanja spamova, sorry

  5. Zelena,

    ma nema šanse, ja sam jedna fina tičerka, mora da se istresem malo dok ne krene školska godina, posle ću da budem fina, časna reč 🙂

    Eh, taj prošli vek, čega tu sve nije bilo!

  6. Pročitah danas nešto, pa da podelimo – zanimljiv pogled na legendu o kuli vavilonskoj:

    Adamovi potomci su poželeli da se uzdignu do neba i potvrde svoju moć. Nisu se samo drznuli da svojom sujetom dosegnu boga, već su se direktno ogrešili na njegovu naredbu “Idite i naselite svu zemlju…” Umesto toga SKUPILI su se svi i upregli sve svoje snage u jedan (takav) besmislen poduhvat. Bog ih NIJE kaznio (kako se obično misli) time što im je dao jezike i rasuo ih po svetu. On im je tim “roditeljskim poklonom” omogućio da spoznaju da su svi jedinstveni i različiti, i da tragajući za tim razlikama ostvaruju svoju sudbinu – slobodu !

    “Ali fantazam o ljudskoj svemoći, nerazgradjen, sada prvi put strukturisan i jasno upamćen, ostade skriven negde u njima, te ga poneše u taj svoj novi svet” (S.Bojanin “Pod drvetom saznanja dobra i zla”)

    Na veliku si se mečku namerila…

  7. @ Miodraže

    Vavilonska kula je jedan od mitova, priča. kako god hoćeš, kojima sam fascinirana. Može i to tumačenje.

    Nema mečke, verovao ili ne.
    Bez obzira na sve komentare i dalje je onako sve kako pišem, tako i mislim.
    Ovo je bio post o lubenicama, kakve su nekad bile a kakve su sada i to je sve.
    Žao mi je što si tako shvatio 🙁

  8. Divan tekst, setan i radostan.

    Ali najbolji deo je ovaj : ” Kada danas upitate neko dete:
    – Šta radiš ti po ceo dan?
    Najčešći odgovor će biti:
    – Smaram se!” LOL!

  9. Desi se i meni da nešto pogrešno shvatim. Mator – a naivan ko dete…

    A kad sam stvarno bio dete, kod dede u Sremu je bio običaj da se čuva bostan. Imali su male bostandžijske kućice, bez vrata i prozora, samo koliko da stane dušek. U stvari – tih godina je kampovanje bilo vrlo popularan način da se provede leto, pogotovo ako ti roditelji rade u prosveti (pa imaju mnogo godišnjeg odmora, ali ne i para)…

    Ali to je već za neki drugi post?

Comments are closed.