Deda Miloje

domaći krastavac

Gleda Amarilis vesti, čita novine. Organski krastavac je mogući uzročnik nekih boleština širom Evrope!
Što ono kažu, može biti a ne mora da znači. Dovoljno ta Evropa ima svojih laboratorija, svih mogućih vrsta, dovoljno stručnjaka, otkriće se o čemu se tu radi, da li je krastavac kriv ili nije.
Drugo nešto se mota Amarilis po glavi. Usred te priče o krastavcima, organskim, za tržište Evropske unije, priseti se Amarilis deda Miloja.

Deda Miloje, starina iz okoline Beograda, tamo negde iz pravca Grocke, dolazio je svakog proleća, leta da prodaje svoju robu, povrće, voće, redom već, kako je šta rodilo. Imao je svoje mesto, svi u kraju su ga znali. Ispod kestena parkirao je deda Miloje svoje džakove i gajbe, kantar kačio o obližnju granu a on je voleo da prisedne na malenu šamlicu. Ceo komšiluk je kod njega pazario. Što se ono kaže u narodu, pitali smo se redovno, za zdravlje, kakva je godina, šta je rodilo šta nije.
Svega je bilo u ponudi deda Miloja: luka srebrnjaka, mladog paškanata, šargarepe, salate puterice.
Od voća, trešanja belih za slatko, vinogradarskih bresaka, jabuka petrovača.
Bilo je i krastavaca.
Godinama je deda Miloje uredno snabdevao svojim plodovima, jedan mali deo prestonice.
Porani ujutru, oko 8 je već sve postavljeno za prodaju, do 10-11 je već sve rasprodao, pravac kuća. Zatim malo dremne, pa u dvorište, polje iza kuće na posao, da se kopa, plevi, zaliva, bere ……
Tako celo proleće, leto, jesen. Sezonu završi sa dunjama i mušmulama.
A grad raste, napreduje. Od male, skrajnute samoposluge, osvanu preko noći supermarket najnovije generacije, u sastavu poznatog trgovinskog lanca. Sav u sjaju, pun robe, što se kaže, kao oko. Nema šta nema.
Ima i mini pijacu. Prepuno voća i povrća, pa stalno nešto na akciji, te nedeljna akcijska ponuda, te dnevna, pa katološki popust. Sve sveže, sočno , povoljno.
Polako, jedan po jedan, komšiluk sve manje zastaje da se pita sa deda Milojem.
Njegove jabuke petrovače tako su nekako male i neugladne u poređenju sa granny smith, idared, sjanim šarenim lepoticama iz supermarketa.
Ko će da se bavi mušmulama pored sočnih i jeftinih banana.
A tek krasravac!
– Da te pitam deda Miloje, kakav je ovaj tvoj krastavac, sav tako nekako kvrgav, pa svaki različite veličine, nakrivio se nekako? – pitala jednom prilikom Amarilis deda Miloja
– Bože dete, kakva su ti to pitanja – začudio se starina – pa onakav, kakvog ga je priroda stvorila, kako je sunce ogrejalo i kiša zalila. Sve raste, kako treba da raste, samo čovek kad se umeša, onda ti to postane nekako podjednako, izgubi svoju prirodnost, sočnost, izgubi svoju svrhu.
Šta bi ti komšinice da jedeš samo ono iz plastenika, što sunce videlo nije, što rosa orosila nije. Čudni ste vi iz grada – vrteo je glavom deda Miloje u nevereci.
– Ali, deda Miloje – uporna je bila Amarilis – vidi šta kažu u Evropskoj uniji, ne sme krastavac da bude kriv, mora da bude tačno određenih dimenzija?
– Neka ta Evropa radi kako misli da treba a ja ću kako ja mislim, kako znam i umem, onako kako se to uvek ovde radilo. Nemam ja vremena za Evropu, imam samo za svoje dvorište i svoju njivu.
A ti komšika izaberi – biraj šta ti je milije. To je tvoj izbor a ne moj.
Izabrala Amarilis a izabrao i ostatak komšiluka.
Vremenom je prestao deda Miloje da dolazi. Sve manje kupaca je bilo za njegovu robu. A supermarket sve puniji.

amarilisonline
A sada dok sluša vesti i čita novine, misli se Amarilis – gde si sada deda Miloje, živ li si? Kako zdravlje, kako bašta, njiva? Da li je rodilo ove godine? Ima li zelja za sarmice, luka srebrnjaka, krastavaca tek ubranih, onako malo blatnjavih od sinoćne kiše, mirisnih, sočnih?

8 COMMENTS

  1. Pitam se da li da smejem ili da plačem. A plače mi se.

    I naših deda Miloja nestade, nema ih. Niti oni mogu od toga da žive, niti mi sada možemo da ih nađemo. Imamo bakicu ispred Maxija, uvek tu kupim ono što ona ima. U maxiju samo što ne donosi.

    Kad nekog dana nije tu, bojim se da neće doći. A imamo i svog voća i povrća, imamo jaja i piliće.
    Šta rade oni koji nemaju to?

  2. Nedavno sam, posle sto godina, koristila domaća jaja – čudom nisam mogla da se načudim ni boji, ni kako se sve umutilo fantastično, ni kako nemaju nikakav “miris”…

  3. Kada bih rekla da upravo dobijamo, ono što smo tražili, zvučalo bi surovo. Ti si to mnogo lepše napisala u rečenici: “Sve raste, kako treba da raste, samo čovek kad se umeša, onda ti to postane nekako podjednako, izgubi svoju prirodnost, sočnost, izgubi svoju svrhu.”

  4. Hi Marouk,

    Oni koji nemaju te bakice i dekice, verovatno ni ne znaju šta propuštaju. Šteta. Ja samo želim dug i zdrav život tim našim starinama, pošto izgleda niko ne ide njihovim stopama.

  5. Eh, tako je to, zaista! A žalosno je, ali pomodarstvo se svuda uvlači pod kožu, pa i tu! Naviknu ljudi, pa ne znaju da cene prirodno i prirodu! Mogu reći da sam srećan što se toga tiče, jer jedino rano sezonsko povrće i voće ponekad kupim, ostalo šalju baka i deka sa sela! Zamislih se kod komentara o domaćim jajima! Ja ne znam za druga, ne znam da li sam dva puta u životu kupio jaja, eno pun fružider, svakih nedelju dana stižu 10, 20, uzimaj sine, skupili smo 80, 100, ne znamo šta ćemo sa njima! A trešnje, breskve, kajsije,jabuke, ništa nije slatko kao kad se ubere sa drveta, krivo, različito, ali slatko brate! A ovo iz marketa je ko one silikonske lepotice po gradu, lepo spolja, ali neukusno iznutra!

  6. Hi Marjane,

    lako je tebi sa bakom i dekom. Zavidim ti najiskrenije. Pitanje je da li ćeš i ti tvoje unučiće da tako snabdevaš, kad već znaš šta valja. Ne bi ti savetovala da digneš ruke od te lepote i da pređeš na supermarkete. A tek ubrano voće, ide mi voda na usta 🙂

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *