U ponedeljak 23. januara 2012 godine ušli smo u godinu zmaja po kineskom lunarnom kalendaru.
Pošto nema više one podele istok-zapad, ne možemo da kažemo da nas nije briga šta se tamo negde u Kini dešava. Veoma je to važno, naročito u potrošačkom smislu, uostalom bacite pogled na sopstveni veš, tanjire ili taj časovnik, koji vam visi u kuhinji (gde li je sve to proizvedeno?). Kad pošteno razmislite, shvatićete da jeste veoma važno šta nam donosi kineska godina zmaja.

foto
Zmaj je na istoku, mnogo fina životinja, nije kao neka naša ala, ne bljuje vatru, ne jede nikoga. Simbol je bogatstva i prosperiteta, znači sledi nam bogata godina. Polako, idemo redom:

Ovan: Karakteristika ovog znaka je da ide glavom kroz zid, što i nije tako strašno s obzirom na ovnovske rogove. Godina zmaja je pravo vreme da se dragi ovnovi zalete iz sve snage, pa – tras, pravo kroz zid, kroz trnje do zvezda i para, mnogo para, koje će u ovoj godini zaraditi.
Savet: Pažljivo odaberite zid

Bik: Pripadnici ovog znaka baš vole sebi da ugode, oni ne mrdaju iz svoje fotelje bez dobrog razloga. Godina zmaja nije baš pogodna za njihovo bikovsko angažovanje. Sedite vi dragi bikovi, tu gde jeste, bolje biti neće za vas u ovoj godini.
Savet. Bez suvišnih pokreta, još manje akcija

Blizanac: Multiaktivni blizanci će morati ove godine da budu još aktivniji, još pričljiviji, još brži. Ko misli da je to nemoguće, samo neka gleda. Doduše, uglavnom će to biti u stilu – mnogo buke niokočega, ali blizanci moji, ko je vas još ikada uspeo da umiri?
Savet: Ipak se okreće, a to je ipak najvažnije, ne sekirajte se.

Rak: Zmajevi su mnogo bučni a rakovi su tako nežni i osetljivi. Rakovi, nije ovo vaša godina. Ušuškajte se negde iza nekog lava ili strelca, ako ih imate pri ruci, što bi bilo čudno, pošto se rakovi inače ne slažu sa tim horoskopskim znacima.
Savet: Kupujte samo ono što morate

Lav: Ovo je vaša godina, dragi lavovi. Kupujte, trošite slobodno. Para ima u stilu, para na paru ide. Zmaj voli sebi slične, samo hrabro napred.
Savet: A od kad to lavovi slušaju tuđe savete?

foto

Devica: Zmajevi su veoma čiste i uredne životinje i sa velikim poštovanjem će gledati na vašu suštinsku, karakternu osobinu da sredite, uglancate, očistite, dovedete u red sve i svakoga oko sebe. Krpu, metlu, usisvač u ruke i na posao.
Savet: Mnogi oko vas će se buniti, ali ko je njima kriv, kad ne znaju da uživaju u redu i čistoći, ne obraćajte pažnju, zmaj je sa vama.

Vaga: Drage Vage tako vole da sednu pa da promisle i izvagaju, pre nego što se odluče da kupe nešto, da urade bilo šta. Ne sekirajte se, dok se vi, drage, fine vage odlučite, šta vam je činiti u godini zmaja, ta čudna godina će već proći.
Savet: Samo vi merite i merkajte, kad se jednom preseče, nema povratka, ko to bolje zna od vas samih.

Škorpija: Priča kaže da su škorpije nastale od zmajeva, doduše umesto vatre imaju otrov. Samo vi trljajte ruke u potaji, vi znate sve ono što drugi ne znaju o zmajevima, pa samim tim i o godini zmaja. Biće para.
Savet: Tiho, tiše, najtiše, ne širite dalje.

Strelac: Vreme je, dragi moji strelčevi da napnete taj svoj luk i da konačno odaberete metu za svoju čarobnu strelu. Godina zmaja je pravo vreme. Naciljajte u sred srede i ….. nema brige, novac stiže, pravac u trošenje, ovog trenutka.
Savet: Sad ili nikad

Jarac: Činjenica je da ste i vi jarčevi rogati, kao i ovnovi, ali tu se svaka sličnost između ova dva horoskopska znaka završava. Razmetljivi, samodovoljni zmaj i skromni i vredni jarac ne mogu nikako da se slože.
Savet: Samo vi radite, ono što ste započeli. U plodovima svog rada ćete uživati sledeće godine.

Vodolija: Ako niste shvatili sami, drage Vodolije, da vam je glava stalno u oblacima i da pojma nemate šta se dešava oko vas, nećete to shvatiti ni ove godine.
Savet: U godini Zmaja jedino što mogu korisno Vodolije da urade je da puštaju papirne zmajeve u prirodi.

Riba: Drage moje mistične ribe, ništa drugo vam nije preostalo, nego da zaronite dublje u carstvo svojih snova, pokrijete se jastukom i štedite svaku paru, koju imate. Nikom nije gorela doveka, pa neće ni zmaju.
Savet: Slobodno trošite svoje male sive ćelije i plovite na krilima mašte.

… Ovde i tamo na komentarima niko ne prica iz svog ugla priču starice od 55

Ma jebeš kontekst da prostiš, lele, eto mene, manje više, koja godina gore dole.
Sve boli prvi put, jel te pa, zabole ljudi i mene, Niko me do sada tako nije okarakterisao, šta je ko mislio, nije me baš mnogo interesovalo, ali ovo je bilo direktno.
Starica – pa dobro, šta je tu je, verovatno sam to zaslužila i ja, kao i moja generacija, da pomenem samo Madonu i što da ne, aktuelnog nam predsednika, Majkl Džekson ode, pokoj mu duši.
Ima tu istine, nije da nema. Konkretno, iako sam odavno prevazišla lično porođene omladince po broju sati provedenih na netu, ne mogu sa njima da se poredim. Njih ne bole ramena od toga što drže ruke na tastaturi ili klikću mišem po ceo dan, mene ubiše. Kičmu da pominjem

Ali to nije moja priča za danas.
Počinjem citatom, čuveni stihovi, koji idu ovako:

I’m still standing yeah yeah yeah
I’m still standing yeah yeah yeah

Eto mene, eto vas. A i tu je i priča, tačnije post, citiran na početku, s kojim se ja manje više slažem. Naročito iz perspektive u kojoj je napisan. Dakle svečano i javno izjaljujem, ni ja, ako bih bila u situaciji (u kojoj nisam, a kada ću biti ne zna se, možda u nekoj od sledećih reinkarnacija) ni ja ne bih zaposlila samu sebe.

Ja sam kao onaj moj drug iz obdaništa, čuli ste možda za njega, pravo ime vam neće značiti ništa ali nick, možda se setite, starac Fočo od stotinu ljeta, mi tako kad uhvatimo gusle i dovatimo se teme, sačauvaj bože, odmah ciklus pesama nastane, epski smo opširni (i to je jedan od razloga zašto ne bih zaposlila samu sebe).

Današnje guslanje ću posvetiti samo jednom aspektu iz pomenutog posta a to su poslodavci, gazde ili manageri, sudbinski predodređeni da istrebljuju generacijski obeležene individue.

Moj kolega bloger Ivan, autor pomenutog posta je principijelno u pravu, 100%. Ali, pošto je osobina liderstva procentualno zastupljena prilično malo, kao karakterna osobina ljudskog roda, ne samo na ovim prostorima, onda je većina primorana da radi za druge, pa je to i moja priča, bila (sad sam i za to stara )
Ovim mlađima, kojima se posreći da dobiju posao ovde, na ovoj geografskoj širini i dužini, da podelimo iskustvo, da vidimo šta može da nas sačeka na radnom mestu:

foto

1. Preds(j)ednik

- Nije lako uspeti, ovde se država zaverila, radi sve da odmogne, taj deo nije sporan. Da biste uspeli, morate biti veoma sposobni u onome što radite ili veoma bezobzirni a najbolje da budete stranački poduprti. To prolazi garantovano.
Bilo kako bilo, odradili ste sve što je potrebno i sada ste na čelu uspešne firme, koja se nosi sa svim nenormalnim uslovima za poslovanje. Šta ćete drugo da uradite, pošto ste već odradili nemoguće:
Proglasićete se za preds(j)ednika.
Respect!
Lični primer. Radila u firmi, kod preds(j)ednika. I pukla na ličnu inicijativu.
Titulu nikada nije izgovorila, osobi se obraćala imenom, svesno. Iako došla s preporukom da odradi posao, koji mnogi nisu uspeli pre nje i odradila ga više nego uspešno, otišla zboh neprihvatanja pravilnog oslovljavanja vlasnika firme i posle više opomena u kombinaciji sa odlučnim odbijanjem da kuva i servira kafu strikanu (ili beše teča?)pomenutog vlasnika, na funkciji generalnog direktora.
Ozbiljno, nisu mi smetale ni švalerka ni njena sestra, ni tetke, ni svastike, ni posao, koji sam radila umesto njih ni to što sam morala da ih animiram (radno vreme jako sporo prolazi, kada nemate šta da radite) ali titulitanje u kombinaciji sa kuvanjem kafe, jok. Mea Culpa.

2. Tatin sin

O, da. Koliko ih samo ima. Radila pomenuta 5 (slovima:pet) godina u takvoj firmi. Poštovanja imala samo za tatu, koji je iz senke vukao konce. Za sina, sačuvaj bože, nimalo i to se i videlo i osetilo.
Poštovanja za šta. Za to što sin ne može i neće da se probudi pre podneva pa u firmu dolazi oko 1-2 po podne a kući ne može niko pre njega, pa eto nas svih do sitnih sati u firmi, davno svi odradili svoje poslove, ali eto, mora se, plata redovna.
Zaključak, nije bila fora u godinama, tada je bilo 40+++, nego u pogledu, more da se nosiš u …….. Ponovo – Mea Culpa.

3. “Akademik”

Odradio sve sam, pošteno, bez pomoći, u znoju lica svog. Nema šta tu da se zameri. Samo svojim sposobnostima i sa svojih 10 prstiju napravio firmu, čuj firmu – akademiju. Sve funkcioniše kako treba. Samo – jedna osoba, koja u firmi, ups akademiji, nema fakultet je pomenuti vlasnik, a to boli. Slobodno vreme u okviru radnog vremena pomenuti koristi za ponižavanja, urlanje i vređanje svih zaposlenih, najčešće na temu – šta ti vredi tvoj fakultet kada si kreten, idiot, budala….
Alo, doviđenja, samo ti plaćaj, care, poreze i doprinose (a plaća ih) dobro je meni i bez toga. Opet, mea culpa!

Zaključak: Amarilis sem što si, jel matora, veoma si zamenljiva, (nijedna firma nije propala, kada si otišla) i to nije tema za razmišljanje, to je fakat.

Sa se vratim na post, koji me je inspirisao: Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite koliko mislite.

I to sada ozbiljno. Post je odličan, ko nije pročitao neka ga pročita. Sve je to tako kako piše. Samo jedan deo bih ja ispravila ili, bolje rečeno dopunila – Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zasto ne vredite onoliko para koliko mislite.

A svi bi mi vredeli malo više para, kada bi se poradilo nešto na zakonskoj regulativi i kada uplata doprinosa ne bi bila obavezna, za početak.

Post zavrašavam postvetom – za ljubav mog života, moju bolju polovinu i njegovu čuvenu, za podizanje raspoloženja: Dođi dedi ……

Nismo mi još za otpis, iako na mlađima svet ostaje

Doboš torta

Doboš torta spada u prave poslastičarske bisere. Ime je dobila po Jozefu Dobošu, čuvenom mađarskom poslastičaru. Još davne 1885 godine, u čast tadašnjeg austrogarskog vladara Franca Jozefa I njegove supruge Elizabete, održana je svečana manifestacija u Budimpešti. Za tu priliku iskusni poslastičar, Doboš je rešio da predstavi svoj izum , prvu tortu punjenu filom od čokolade, putera i jaja.
Postojale su torte I ranije, bile veoma cenjene, kao poslastica imućnog sloja. Ali su uglavnom bile ili pečene u komadu ili eventualno punjene I ukrašavane šlagom, omiljenom poslasticom u Beču I Budimpešti.
Dobošev recept se satojao iz zasebno pečenih tankih kora i prvog pravog čokoladnog fila za torte u istoriji poslastičarstva. Karamel glazura na vrhu je samo dodatak, koji je svedočio o genijalnom inovatorskom umu ovog poslastičara. Doboš torta je postala hit preko noći i veoma brzo se umeće spremanja ove poslastice proširilo iz Budimpešte, na sve strane sveta. Preko Vojvodine, recept je išao I dalje prema jugu.

foto i recept

Vasina torta

Kako priča kaže, Vasina torta je rezultat umeća jedne prave srpske domaćice. Početkom 20-og veka u Paraćinu živela je jedna veoma fina gospođa, prava domaćica, uzorna supruga i brižna majka. Imala je ćerku jedinicu, lepu i nežnu Jelenu, milog lica i tananog struka. U to vreme je u istom gradu živeo I naočiti beom, g-din Vasa, ljubitelj slatkog života, poznavalac kafana i svega što uz njih ide. Gosn Vasa je već prešao četrdesetu godinu, kada je video da je vrag odneo šalu i da je vreme da se skući. Čim je odluka pala, nekako se sudbina umešala i gosn Vasi je za oko zapala prelepa, tanana, mlađana Jelena. S reči na dela – svadba i Jelena je ubrzo ostala u drugom stanju. Međutim, tanana i krhka Jelena je teško podnosila trudnoću i doktor je upozorio porodicu i novopečenog supruga da postoji mogućnost da ni Jelena ni dete neće preživeti porođaj. Gosn Vasa nije hteo da se pomiri sa tom neizvesnošću, sakupio je sav novac koji je imao, ostatak pozajmio, spakovao svoju mladu ženu i krenuo put Beča. Tamo je pronašao najpoznatijeg ginekologa, koji je porodio njegovu Jelenu i uspeo da spase i majku i dete.
Kada se srećna porodica vratila u Paraćin, zahvalna tašta je svom zetu u čast pripremila novu poslasticu, koja je dobila ime po zetu – Vasina torta.

foto

Reform torta
Reform torta ili reforma je verovatno najpoznatija torta na ovim prostorima a i dugo je bila najomiljenija. Sada su tu razne Kinder torte, duvaju japanski i španski vetrovi, sir je otišao iz gibanice u torte pa jedemo cheese cake.
Nekada se znalo – bez reforme se ne seda za prazničnu trpezu a i reforma je uvek najpogodnija za dočekivanje neizvesnosti, koju donosi Nova godina.
Kako je ova torta dobila ime je ostalo malo zagonetno. Neki kažu da je donela reformu svojim jedinstvenim ukusom, drugi kažu da je potrebna prava reforma da se ova torta napravi a poneko kaže da je tortu napravila neka vešta drugarica, partizanka, u čast reformi, koje su se desile posle II svetskog rata.
Ko će znati šta je istina, nego pitam ja vas:
Da li je odluka pala, mesimo ili kupujemo?

Potrebno:
1/2 kg pšenice bjelice
300-500 g šećera
300-500 g mlevenih oraha
vanilin šećer

dubok lonac
2 peškira za kupanje (plažu) ili tanje ćebe

Sve sam dobro napisala, nema greške.
Količine se mogu menjati po potrebi, ako volite slađe dodaćete više šećera i obrnuto. Isto je i sa orasima, probajte šta ste napravili.

Postupak:

Pšenicu ćemo oprati i očistiti od nečistoća. Uzimamo lonac, dublji, u koji staje pšenica i ostaje još toliko praznog prostora. Sipamo pšenicu i nalijemo hladnom vodom. Ako nismo dobro očistili pšenicu, sada će isplivati po površini ljuskice i ostale slične stvari, pa je vreme da to uklonimo. Vode treba da bude više od pšenice jedno 4-5 cm.
Ovde se se sad postavlja pitanje, a da li može šerpa?
Ne može. Zašto, ne bih znala stručno da vam objasnim, to već spada u domen, recimo termodinamike ili tako nešto, a o tome nemam pojma. Lonac je bitan zbog održavanja toplote, manja grejna površina ili tako nešto.

Lonac sa pšenicom stavljamo na ringlu, poklopljen, ali ne 100%.
Na koliko uključujemo šporet, ne znam šta da vam kažem, ja koristim plin. Neka srednja vrednost bi bila dobra za početak. Kada voda provri, potrebno je da vri onako pošteno, ne najjače, ali jako.

Ostaviti da vri oko 45-50 minuta.
Pogledati s vremena na vreme, ako je potrebno dodavati vodu. Potrebno je da uvek ostane vode oko 2 cm ili 2 prsta, kako vam draže, više od nivoa pšenice.
Čujem da pšenica hoće da zagori, meni lično se to nije desilo, ali ako niste sigurni možete s vremena na vreme da je promešate. Slobodno, ništa se neće desiti, iako sam čitala da je to zabranjeno, da mora da se protrese lonac. Ne verujte sve što čujete, dok ne probate

foto

To je to, verovali ili ne, što se tiče kuvanja.
Sada na taj lonac, u kome je ostalo vode, kako sam već objasnila, poptpuno poklopite.
Uzmete jedan peškir za plažu, rastvorite ga i stavite lonac na sredinu i dobro ga umotate. Možete staviti par većih gumica da se to drži. Važno je čvrsto umotati, da drži toplotu. Sada to uraditi i sa drugim peškirom.
Ostaviti tako da stoji 12-15 sati.
Ja skuvam uveče pšenicu a dalje je pripremam sutradan, kada mi je zgodno.

Kada sutradan odmotate lonac, videćete da je pšenica nabubrela i upila svu vodu, spremna je za mlevenje.
Postoji varijanta, da u početku ostavite malo više vode pre umotavanja. To je svakako bolja varijanta, nego manje. Ta voda će ostati pri dnu, tako da tu pšenicu, koja je ostala malo natopljena stavite na cediljku, dok meljete ostatak i sve će biti u redu.

Pšenicu meljete:
- na mašini za mlevenje mesa
- u blenderu
- u secku (manje količine)

Samlevenu pšenicu zamesite sa šećerom i orasima i ukrasite prah šećerom i jezgrom oraha.
To je to. Uopšte nije komplikovano a dopašće se i Vama i vašoj porodici da jedu žito koje ste vi sami pripremili. Još više ako u pripremu uključite celu porodicu.

Srećna slava!

- I, šta je rekao doktor? Kakvi su ti rezultati?
- Znaš šta ženo, nije loše. I ja sam se pravo da ti kažem iznenadio. Manje više je sve u granicama normale za moje godine. Ali…
- Uvek ima ali, čuveno životno pravilo. Dobro da čujem, koje ali je doktor imao ovog puta.

- U bre, što si ti neka teška žena. Šta si se navrzla na te doktore, ti si kao nešto pametnija od doktora sa tim tvojim bapskim savetima, kome su još babe valjale.
- Valjale, nego šta. Pusti babe. Šta je rekao doktor?
- Zima je tu, vidi kakvo je vreme, počele su infekcije. U našim godinama, moramo da budemo veoma oprezni, moramo da se bacimo na prevenciju, da se borimo. Savremena medicina je u stvari akcenat stavila na prevenciju bolesti. Zato u boj! Idem da kupim oružje!
- Lepo, lepo, mužu moj. A koje oružje je doktor prepisao?
- Antioksidanti, draga moja ženo, antioksidanti su najbolje oržje, najbolja zaštita za nas. Idem da kupim brusnice.
- Brusnice kažeš? Interesantno. A šta su ti te brusnice.
- Pa voće ženo, puno C vitamina.
- A gde rastu te brusnice, ja se nešto ne sećam da sam ih videla po šumama i gorama, još manje po njivama i voćnjacima. Nema ih ni na pijaci, koliko je meni poznato.
- Naravno da ih nisi videla. Šta ima i da ih vidiš, to ti je vrsta severnoameričkog voća. Ima da se kupi sušeno u samoposluzi. Puno je vitamina C, odlično kao antioksidant a ima i mnoge druge korisne efekte.
- A što ne svratiš lepo do pijace i kupiš mušmule?
- Bože, ženo, šta tebi sve neće pasti na pamet, kakve mušmule, koja je vajda od njih?
- Voće su, koliko ja znam, rastu na ovim našim prostorima, znači sveže su i pune su vitamina C. To bi trebalo da bude dovoljno.
- Ti I tvoji bapski saveti, Mušmule, svašta!

Ovo su mušmule

- Jesi li kupio te tvoje brusnice?
- Jesam, nego šta. Kupio sam i musli, to sam zaboravio da ti kažem. Doktor je reako da je musli najzdraviji i najprihvatljiviji doručak u našim godinama. Mogla bi da spremiš da doručkujemo zajedno.
- Musli, kažeš, daj mi da vidim. Sa dodatkom sušenog egzotičnog voća: papaja, ananas, mango…
- Nego šta, papaja je dobra za….. a mango za…… Ti mene ne slušaš uopšte šta ti pričam.
To je i za tvoje dobro. Kako misliš da sačuvaš zdravlje ako ne slušaš savete lekara.
- Slušaj, mužu moj, sem u slučaju da ti iz te kutije ne izleti neka lepotica sa tih egzotičnih mesta, odakle ti je to voće, sam ćeš da spremaš te zdrave obroke a vala sam ćeš da ih jedeš. Ja ti to neću jesti, ma nema šanse.
- Čekaj, čekaj, da li ti to hoćeš da kažeš da moj doktor ne zna šta priča?
- Taman posla, zna on itekako šta priča. Priča ono što su ga naučili. A ja pričam ono što se mene moje babe i dede naučile.
Pre nego što odem na pijacu da kupim sebi mušmule pune vitanina C i neku dunju da ispečem u rerni, odoh da sebi spremim poparu za doručak.

foto

To je ponekad stvar tradicije, kulture, običaja. U onim godinama naše istorije, o kojima se sada i ne priča mnogo, bar ne povoljno, od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka, nekako je bilo lakše umreti, bar kada je organizacija u pitanju.
Manje više su svi bili zaposleni, preduzeća (ne firme) su dobro poslovale, sindikati su se bavili svim drugim poslovima samo ne štrajkovima.
I kada se desi to kuc-kuc, nekako se nađu, u to vreme su se zvali drugovi (nikako kolege) da pomognu, sve organizuju, preduzeće da isplati sve troškove.
One starije su zbrinjavali članove porodice, kako su znali i mogli.
Sad sledi priča.

foto

Tamo negde sedamdestih godina, kada je sve bilo mnogo lakše i drugačije, da ne tražim neki drugi izraz, kada je Amarilis bila devojčurak, imala je drugaricu po imenu Sonja. Sonja je bila veoma fina devojčica a imala je i finu baku, koja se zvala, a kako bi, baš prikladno baka Milica. Što bi deca danas rekla baka Milica je imala 100 godina, tako to deci izgleda. Ali nije, baka Milica je imala sedamdeset i neku. Bila je prava bakica, kao iz bajke ili iz filmova, sede kose, kao snegom prekrivene, sitna, nežna, mršava, toliko krhka da ste mogli da pomislite da će se raspasti ako napravi neki nagli pokret. Mi devojčice smo je obožavale, nekako smo se osećale lepo u njenom prisustvu. Iako u tom uzrastu sva deca žele da budu sama, da bi mogla da razmenjuju svoje priče i tajne, smišljaju nestašluke, baka Miličino prisustvo nikome nije smetalo, naprotiv, bilo je više nego poželjno. Uglavnom se nije mešala, bila je tu heklala, iznosila svoje vanilice, gurabije, štrudle i umela da se nasmeši kada je to najpotrebnije.
Naravno zakucalo je i na baka Milicina vrata.
Ono što je važno u ovoj priči je kako su se Sonja, njen brat i njeni roditelji ponašali. O, bili su tužni, neizmerno tužni, ali istovremeno su bili ponosni, na mahove, koliko to čudno zvuči, gordi ali ozarenih lica, u trenucima kada bi se prisetili neke lepe uspomene ili anegdote.
A kada su ljudi prilazili i pitali, da li je potrebna neka pomoć, sledio je odgovor, koji je sve ostavljao u totalnom šoku:
- Nema potrebe, baka Milica je sve organizovala.
Da, baka Milica je, kažu, znala da je vreme, pozvala svoje najmilije, rekla svakom ponaosob šta je imala. Dala je svakom pisamce sa par reči i spiskom nekim svojih dragih predmeta, koje im je namenila, dala telefon institucije sa kojom je dogovorila (i platila) sve aranžmane oko svog odlaska i otišla u bolnicu da se više ne vrati.
Eto to je ta priča. Nadam se da vas nisam rastužila, baka Milica to sigurno ne bi želela.

P.S. Otkud da mi ovo padne na pamet – pročitala sam tekst da sve više Britanaca ostavlja u testamentu svoje internet lozinke i šifre( Facebook, blogove i sve ostalo). Pa, eto!
link

Kako su naši stari govorili – samo neka ide redom.

Šetam tako po mom voljenom Jerkoviću u iščekivanju “nekih boljih dana” sa nemim pitanjem, koje je odavno Bora postavio, kada će svanuti zora i ugledam bilbord – stari poznanik je opet tu, slogan – Hoćemo Šešelja i …
o da, tako već evo ima 21 godina. I smorim se načisto!
………
Te 1990 godine u pomenutoj državi SFRJ, sa Ante Markovićem na kormilu, u preduzećima prosečna plata je bila oko 700-800 nemačkih marka (eto, ni njih više nema). Ne bih mogla tačno da vam preračunam, koliko to danas vredi. Za te pare ste u novembru te godine mogli da napunite frižider za mesec dana, poplaćate sve tekuće račune, kupite potrebnu zimsku graderobu za porodicu, a za 2 takve plate u porodici, smislite sami šta je sve bilo moguće. Te godine su duvali i neki novi vetrovi u Evropi a Srbija se spremala za prve višestranačke izbore za prvog predesdnika Republike Srbije.
Reality show kao koncept nije bio poznat, ali predstavljanje kandidata na TV-u je bilo veoma blizu tom konceptu, u mnogim segmentima ga je čak i prevazilazio.

Bilo je mnogo kandidata, većina od njih nikakve veze nije imala sa politikom. Narod se zabavljao iz dan u dan, slušajući kao predizborni program, poeziju instruktorke vožnje ili se saosećao sa mukama kamermana, dok je pokušavo da jednim kadrom obuhvati kandidata, koji je iz poštovanja prema svom narodu ustao i celu emisiju proveo u stojećem stavu i totalno zbunjene voditeljke, koja do kraja emisje nije mogla da odluči da li je u redu to što sedi ili i ona treba da ustane. Posle izbora, lepo su se zabavljali svi ti kandidati, dok su brojali novac, koji su dobili od države za kampanju.

Za radoznale izdvajam 4 kandidata, i to po redosledu, koji su imali nakon glasanja.

1. Slobodan Milošević je bio jedini kandidat, koji je odbio da predstavi svoj program. Samo je pročitano kratko obaveštenje da je njegov program isuviše dobro poznat i da on nema potrebe da oduzima vreme svojim građanima, nego da se lepo, u tom terminu, zabave sa spletom narodnih pesama i igara.
To je u suštini bilo tačno. Sloba je već izgovorio svoje istorijske parole u stilu – Niko ne sme da vas bije i to je bilo to što se tiče njegovog programa. Jedini amandman je dodat nešto kasnije- 1996 i glasio je – Volim i ja Vas!
One dame, sa malo dužim sećanjem, sa setom će se prisetiti mantila, koji su nekada bili popularni,a imali su 2 lica. Bili su tako praktični, sve isto samo dve različite boje, okreneš na stranu, koja je prikladnija za dati momenat.
Sloba je okrenuo mantil, prevrnuo ga na drugu, prikladniju stranu za taj istorijski momenat i komunistička, internacionalna partija je postala SPS.
2. Vuk Drašković
E, Vuče, Vuče i tebe gledam 21 godinu, gledam i slušam i sve manje čujem. Pitam se kako tebi nije dosadilo, da li ćeš otići bar u starosnu penziju?
Pored sve buke i halbuke, koja prati Vukova pojavljivanja, nije dobio ni u jednoj izbornoj jedinici, koliko me sećanje služi.

foto legat Ivan Đurić

3. Profesordr Ivan Đurić, koji na žalost nije više među nama, naučnik, svetski priznati stručnjak, vizantolog, kao princ, direktno prenesen sa vizantijskog dvora ušetao je u srpsku politiku kao kandidat stranke, na čijem je čelu bio pomenuti Ante Marković.
A kakvih je tu tek bilo priča i komentara, profesor Đurić u svom kabinetu, okružen knjigama sa svojim psom škotskim ovčarom, priča odmerno, argumentovano, staloženo o svojoj viziji budućnosti Srbije. Šta bi drugo, nego na njegovu seksulanu opredeljenost, gde može neko takav da bude Srbin, muškog pola.
Za one koji nisu znali, najlepši par, koji u tim vremenima šetao Beogradom su bili baš Ivan Đurić i jedinstvena Biljana Vilimon.
Jedini je uspeo da pobedi Miloševića u par izbornih jedinica u Vojvodini. Nakon toga je napustio politiku, Srbiju i ovu sferu postojanja, poznatiju kao život naš nasušni.

4. Dr Vojislav Šešelj je tek počinjao svoju političku karijeru i svoju kandidaturu je predstavio kao način za promociju političkog programa svoje partije. Na končanoj listi završio je četvrtom mestu iza dr Sulejmana Ugljanina.

5. Nikola Šećeroski je bio zvezda tih izbora. Izbore je završio na solidnom 26 mestu, postao poznat po četkama i metlama, drag gost u zabavnim programima tog vremena, čak je i bio angažovan u nekim filmskim projektima. Neću Vam linkovati predstavljanje njegovog programa, mada ima i toga na Youtube. Čovek je bio polupismen,mada možda bi se neko i nasmejao i zabavio. Nije to bitno, već sledeće:
od svih kandaidata, profesionalnih političara, naučnika i ostalih, jedino je polupismeni čovek iz naroda rekao u kameru:
- Biće rata

A izbori su opet pred nama, tu je Vuk, tu Voja, tu su i ovi ostali. Da li ima nekog ko će reći istinu, koja nam je svima poznata a niko nema petlju?
Da, za koga čete glasati?
Da li vidite prst pred okom ili svetlo na kraju tunela?
Ja se osećam malo umorno, Boro – pevaj još jednom: Tamna je noć…..
ljudi opet uživaju u nadi…..
svi čekamo neke malo bolje dane…..
zora nikako da svane!
Ili smo već odavno nestali…..

P.S. Hvala na inspiraciji Miljo,i ja se nadam da nam blogovanje neće zabraniti

Sava Stojkov, verovatno svi znate ko je on. Naš čuveni slikar, slikar vojovođanskih ravnica i ravničarskih lepota, stilski na granici između naive i fotorealizma.
Ko nije video njegova dela, nikakav problem, tu je virtuelna izložba.
Mada od srca preporučujem i još jednom linkujem njegov sajt

Naša Verkić je pokrenula akciju zajedno sa našim slikarskim bardom, koji je darovao ovu predivnu sliku.
Akcija je startovala i svi detalji se mgu pronaći kod Vere u postu
- “Od srca sam darovao sliku, nek’ maloj Zvezdani donese sreću i vrati osmeh na lice!”

Širimo dalje?

Ovog puta nisam htela da padnem sa Marsa, momentalno, kao u prethodnom postu. Namerno sam odlučila, neka odstoji malo, neka se krčka i prokrčka ipak sam ja, Amarilis, gospođa u godinama, ne ide da se trči na prvu loptu i skače kao neka mladunica (ušinuću se u najboljem slučaju). Prsti su me svrbeli neverovatno, pokušala sam nešto slično savetu, o kome je Čarolija pisala u svom postu, da kažem, posadim u kamen, rupu, šta imam.

Sada kada je prošlo dovoljno vremena, po mojoj skromnoj proceni i kada tema više nije vruća, a naišla je na totalni muk (manje-više), ja ću danas pisati o njoj. Pokušaću da budem onako tičerski korektna, da dam neki konkretan savet iz svog iskustva.
Pre toga, idemo redom, kako je sve počelo:
- 15 novembar – LinkGroup započinje sponzorsku akciju podrške samozapošljavanju blogera
Divno, pomislih, konačno malo podrške blogerima i blogovanju. Čestitke izabranima, najiskrenije.
Ali, šta sledi:

foto

Da ne bude zabune, dama na slici je mnogo mlađa i lepša od mene, ali fotka je sasvim dovoljno ilustrativna za sledeću izjavu:
- Mogu ja da urlam, da cičim, pištim i vrištim na svom blogu, koliko hoću, neće se to daleko čuti niti ću ja, verovatno dobiti odgovor na direktno pitanje:
- Otkud bilo kome pravo da vređa mene (a i mnoge druge blogere) i da nas šalje na popravni, između ostalog?
Potpuno je jasno da onaj ko daje pare, određuje i uslove i da ima diskreciono pravo, da mu se neki blog dopadne, neki ne, da vrši svoju procenu, tu ništa nije sporno. Velika je stvar doneti i privući novac u blogosferu, kapa dole.
Ostalo nije bilo lepo.
Sada ću biti konkretnija, pa posle više od 2 godine blogovanja, pokušati da, na osnovu sopstvenog iskustva u blogovanju, budućim blogerima po profesiji, kažem par sitnica u vezi blogovanja, po sistemu
- Istine i laži u vezi blogovanja
1. Tema bloga
- Nema pravila, nemojte neko da vas laže. Sve zavisi od vas i onoga šta i kako pišete i od još par sitnica, ali o tome sam već pisala, neka traži, koga zanima.
2. Blog top-liste
- Veze nemaju sa posetom na vašem blogu, kažem ja i stojim iza toga.
Recimo, moj omiljeni Blogodak, redovno ga pratim a i koristim priliku da pozdravim njihove administratore, koji su tako fini i poslovni, ima listu, koja se pravi na osnovu sopstvene formule.
Svako gazda u svojoj kući, pa je to slučaj i ovde i tu ništa nije sporno. Šta je sporno?
Sporno je što vam niko neće reći da poseta na vašem blogu, tj. rast i pad posete, nema ama baš nikakve veze sa vašom pozicijom na listi .

- Dobro, zato je tu Snajper.rs
Hm, ne bih znala kasti. Mene nema na listi, pa imam nešto protiv njih. Nemam ništa protiv, samo matematika mi nije jasna, mojih 20.000 poseta mesečno ni tu nisu našli mesto, ipak imam rezerve, sorry.

- buzzilla.rs neću komentarisati, da ne bi opet bilo da radim o glavi nekim jadnim životinjama.

3. Učestalost pisanja
- Ako pogledate pomenute liste, videćete da učestalost pisanja isto tako nema veze sa tim koliko je vaš blog popularan (nisam rekla posećen, da ne bude zabune).

Savet budućim profi-blogerima:

- Čitanost i popularnost bloga su 2 različite stvari, mogu da idu zajedno ali i ne moraju
- Ofline život je isto tako važan kao i online i direktno je povezan stavkom iznad. U jednoj veoma čitanoj knjizi ima rečenica, koja zvuči otprilike ovako: kako gore – tako i dole ili kako vam je ofline tako je i online, zna se ko kosi a ko vodu nosi. Ali, nemojte da vas to obeshrabri.
- Obavezno se prijavite na sve blog-agregatore ili zajednice, koje vam se dopadnu a liste ostavite nekom drugom da prati
- “Sell dreams”, rekao je neko ko je puno toga znao o pravljenju para, kao i “Dream bigger”. Dosetićete se o kome se radi.

foto

- Pare, pare
Za tu stavku mene nemojte da slušate. Ja sam slučajno samo profesionalni bloger, moj blog je moja kancelarija, između ostalog, moj doprinos ovom društvu, prosveti i obrazovanju, takvom kakvo je. Imam samo negde preko 200 postova za cca, 2 godine i prelazim cifre posete od 20.000 mesečno. Prosveta i obrazovanje definitivno ne spadaju u profitabilne teme (izuzev IT, marketing i tako to), zato pamet u glavu, upozoreni ste.
S druge strane, bilo bi lepo da ipak razmislite o blogu, ako ste iz te oblasti. Nema para, neki sitan poslić tu i tamo, ali ima zadovoljstva i radosti.
Za one, moje kolege i koleginice, koji ipak reše da i pored svega što sam napisala pokrenu blog iz oblasti obrazovanja, evo poklona, priča, koja je mene nadahnula:

Velika planina je svojom senkom zaklanjala malo selo. Zbog nedostatka sunčeve svetlosti, deca su rasla rahitična. Jednog dana, seljani ugledaše najstarijeg u selu, kako je pošao izvan sela, sa keramičkom kašičicom u ruci.
- Kuda ćeš? – upitaše ga.
On odgovori: – Idem u planinu.
- Zašto?
- Da je pomerim.
- Sa čim?
- Sa ovom kašičicom.
- Ti si lud! Nećeš nikad uspeti!
- Nisam lud, znam da neću uspeti, ali neko mora da počne.

Kome još uvek nešto nije jasno, neka pogleda sliku:

foto

Vala baš sam pala s Marsa. Ma nije to ništa novo, prati to mene celog života, još od onomad, iz davnih decenija prošlog veka. Takva uvek bila i takva ću i ostati. Tako da sam se prilično izveštila u tom padanju s pomenutog Marsa. Kad bupnem i tresnem prođe prilično bezbolno.

Ali pošto pišem blog već neko vreme, onda su moje sinapse počele da se povezuju na čudan način. Kad me neka tema, da kažemo zaintrigira, nema tu nekih nevezanih razmišljanja, nego opet tras, pa sa Marsa direktno u moju glavu upadne post. Ide ovako:
- Alo, blogeri šta je vama?


Šta sve pročitah na temu #ustupamprostor ne mogu da verujem. Da uzimam svoju tičersku crvenu olovku u ruke, nema smisla, ipak sam ja učila školu i blogovanje kod Dede Bora (bojim se da će mi Deda zabraniti da ga pominjem, ako počne da štuca zbog toga) pa je meni uglavnom, rekla sam uglavnom, imam svoje momente, priznajem – sve nešto lepo – važan pokretački motiv za blogovanje. Malo kasnije me je preuzela Verkić i naučila kako se vole i poštuju blogeri.
I sad čitam postove na temu ove blogerske akcije i kao što rekoh, ne mogu da verujem šta tu sve ima.
Pa rekoh sebi, evo mog doprinosa temi – blogerske akcije
Idemo redom:

1. Kako pokrenuti blogersku akciju

Ko je to pokušao do sada ili još nije pokušao a želi i ne zna kako, ja ću mu reći kako.
Lako. Potrebno je da tu akciju pokrene bloger od uticaja. Nadam se da sada ne štuca Miloje Sekulić, pošto sam negde pročitala da mu je muka od te reči, sorry, tako je, kako je.
Otkud to meni, kada sam pala sa Marsa. Znam, pokretala akcije više puta. Da li su bile važne ili nisu, nije ni bitno. Znači katastrofa, nema šanse.
Da li je to u redu i da li je normalno. Naravno da jeste. Prvo nisam ni uticajan ni čitan bloger u tom smislu. Nema me na twitteru, na fejsu me više nema nego što ima, pa šta bih ja htela. Tako da mi se posreći – e pa ne ide to tako u blogosferi.
Da li sam se obraćala za pomoć nekim blogerima, jesam. Zaključak, ko će uvek da podrži svakog blogera, pa i mene – Verkić. Ende!
Da li bih ja volela Draganu Đermanović, Ivana Ćosića ili Miloja Sekulića kao podršku (zaboravila sam Dragana Varagića). O da. Da li postoje šanse da se to realizuje. Pojma nemam, nisam ih ni pitala, niti sam im se obratila.
Da li su oni krivi za to? Pa naravno da nisu. Da li je njihova podrška važna. Nije važna, presudna je. Ende.
Naravno nisu oni jedini, ali su veoma bitni i nema šta da se lažemo, to je samo za pohvalu, znači da dobro rade, to što rade.

2. Kako će blogerska akcija uticati na posetu na vašem blogu

Sada ćete dobiti savet od osobe koja se u SEO i ostale stvari na tu temu, razume kao Marica u one stvari – pojma nema. Ali skontaš tako nešto i kroz praksu.
Neće uticati ama baš nikako, možda par dana, dok je vruće imate neku posetu, ali generalno, ako je vam je to cilj, zaboravite.
Pošto ja to znam, gotovo sam uverena da svi blogeri, koji podržavaju blogerske akcije, itekako su svesni toga i ne pada im na pamet da iz tih razloga podrže neku akciju.
Neko može da kaže, to baš nije logično s obzirom da sam imenovala neke blogere gore i navela njihov značaj. Gledajte na to ovako – vi ste TV Prnjavor , recimo, stanica lokalne gledanosti, oni su RTS 1, Avala, TV Prva ili B 92, oni su gledani, posećen medij. Samo šire reč. Ende.

3. Kada krenuti sa akcijom

Nikako u petak ili subotu, tamo negde od nedelje predveče, pa do četvrtka uveče. Nikako za vreme letnjih meseci, raspusta i državnih praznika.

4. Kritike, kritike

Da li ćete biti kritikovani. Hoćete, ali samo ako vaša akcija bude uspešna. Dakle, kritike su u principu dobra stvar. Da li je potrebno da se sekirate zbog njih. Nije, ali ljudi smo.

5. Klanovi, klike i ostalo

O tome sam vam već pisala naširoko, nemam šta da dodam. Naravno da postoje i ako se priključite nekom u cilju promovisanja vaše akcije, ne može da škodi.
Ponovo za primer navodim recimo blogeri vs. Blogeri B92
Ako vam je akcija uspešna prozvaće vas iz suprotnog tabora. Ništa strašno, to je kao Zvezdaši Partizanovci, to je u redu.

6 . Kreativni kontra-predlozi

Taj deo je najbolji. Kada se pojave takvi postovi, koji su puni saveta, zašto niste uradili ovako ili onako, možete generalno da budete zadovoljni ili :
- da se bacite u rovovsku borbu tako što ćete:
1. Pisati komentare na takvim postovima, argumentovano, naravno i bez zle namere
2. Napisati kontrapost i pitati javno a ko je vama branio da krenete u neku akciju i uradite to što meni savetujete?
3. Predložiti novu akciju za sve da podrže novu inicijativu ili akciju, koja je u međuvremenu isplivala kao bolja i društveno korisnija ideja

Pre neki dan, kod jedne meni drage blogerke koja nema veze sa ovom temom pa je neću linkovati, sam napisala nešto i ona je dala komentar, kojim ću završiti ovaj post:
Zašto sam ja sve ovo napisala, nemam pojma. Znam da ne može da škodi a ako ne može da škodi možda može da koristi!
Naravno, to su reči Laneta Gutovića. A ja Amarilis nastavljam svoju edukativnu misiju tamo, gde to i obično radim već duže vreme. U tišini tabanam i dobro mi je