Početkom 21.veka mnoge javljaju se nedoumice i problemi iz raznih oblasti, ponovo oni stari i neki sasvim novi (da li je baš tako, da li su zaista novi problemi ili nam je pamćenje suviše kratko?). Bilo kako bilo, ona čuvena izreka Historia magistra vitae est – istorija je učiteljica života, nekako stalno se pokazuje kao neprimerena.
Da otvorimo temu standardnog nemačkog jezika. Da razmotrimo neke činjenice i nedoumice u vezi sa tim.

Šta je to standardni nemački jezik ili Hochdeutsch?
To je jezik koji učite u školi na kursevima, koji polažete da bi dobili diplome i mogli da odete u bolji život, da pronađete posao u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj.
Koliko ljudi govori (standardnim) nemačkim jezikom?
Oko 100 miliona!

Wikipedia.de
Legal_statuses_of_German_in_Europe.svg

90 miliona ljudi u 38 država sveta –malo li je? (izvor – Wikipedia)
Nemački je službeni jezik u Nemačkoj, naravno 🙂 ,  Austriji i Lihtenštajnu,
Nemački jezik je službeni jezik uz neki drugi jezik u sledećim državama:
• Belgija (uz francuski i holandski)
• Luksemburg (uz luksemburški i francuski)
• Švajcarska (63% nemački)
• Italija: samo regionalno u Južnom Tirolu
• Danska: u područjima gdje živi nemačka manjina uz danski

Kada i gde je nastao Hochdeutsch odnosno standardni nemački jezik?

Vrlo konkretno pitanje a odgovora koliko hoćete. Zašto? Kada nečega nema, a potrebno odnosno neophodno je da postoji, onda se mora izmisliti!
Zablude odnosno mitovi u vezi nemačkog standardnog jezika – Hochdeutsch :
Hochdeutsch odnosno standardni nemački jezik nikada i nigde se nije govorio kao jezik koji se sam razvio. To je činjenica, može se umotavati u razne velove, osvetljavati mitskim svetlima – pomoći nema, tako je kako je: Hochdeutsch, odnosno standardni nemački jezik je veštački jezik čije je stvaranje započeto u 16 veku, kulminaciju je imao u 19 veku i dalje nastavio da se razvija i menja.

E sad tu ćemo čuti razna mišljenja, pa dokazivanja, primere da je svaki jezik prošao kroz takav proces.
Nije i tačka. Uzmimo za primer ovaj naš, osporavani jezik, za koji se još nismo dogovorili ni kako se zove a kamoli nešto više, mislim na zvanične institucije. Prisetite se kako je nastao i razvijao, šta je Vuk radio da bi ga standradizovao i reformisao, sve ste to učili u školi. Da se podsetimo šta je Vuk uradio:

Vuk je uzeo 2 dijelketa i postavio ih kao osnovu standardnog jezika sa akcentom na ideji da je jedini pravi jezik, onaj jezik kojim narod govori, sećate se njegovog rada na sakupljanju narodnih pesama, priča i umotvorina. U naš jezik su ušle drvene reči, tradicija, kolektivno pamćenje. Ostaje činjenica da se Vuk ogrešio o jezičko govorno područje na istoku i jugu, no dobro to nije tema.

Zašto vam ovo pričam?

Zato što je potrebno da shvatite koliko je naš jezik star i razvijen u lingvističkom smislu u odnosu na nemački (da ne zaboravim engleski), bez obzira na sve svoje uspone i padove tokom istorije.
Većina drugih evropskih jezika se razvijala tako što je glavni grad i jezik, koji se u njemu govorio, postao osnova za dalji razvitak književnog jezika.
Da se vratimo na nemački jezik.

Do 16 veka (i kasnije, može se reći dan danas), nemačko govorno područje je bilo toliko razuđeno da ako odete nekoliko desetina kilometra od rodnog mesta, postojala je mogućnost da uopšte ne razumete ljude koje sretenete. Svaki okrug, upravna jedinica imao je svoj vlastiti jezik. Jeste da su oni bili srodni, međutim u stvarnosti komunikacija je bila veoma teška.
Pošto smo već u 16 veku, znamo da se hrišćansto proširilo područjem cele Evrope. Papa u Vatikanu je bio dominantan, Istočno rimsko carstvo je odavno propalo. Velikog saveznika papa je imamo u germanskoj kraljevskoj lozi, koja je širila rimokatoličku, odnosno papsku dominaciju na teritoriji današnjeg nemačkog govornog područja. Sveštenstvo i učeni ljudi su komunicirali isključivo na latinskom, dela uglavnom religiozne temetike su pisana isključivo na latinskom, koji je bio i jezik nauke. Crkvena služba je vršena na latinskom kao i Biblija, koja se koristila – bila je na latinskom.
Mala digresija – Ćirilo i Metodije su još u 9 veku preveli delove Novog zaveta na tadašnju varijantu slovenskog jezika (koji je to jezik bio, druga je tema) i vršili liturgiju na istom jeziku da bi približili božju reč narodu.
Nemci su morali da pričekaju poprilično da bi čuli reči iz Biblije na jeziku koji razumeju. Čekali su do pojave Martina Lutera 1483-1546.
To nije bio prvi prevod – postojali su i raniji prevodi, reciimo Vulfilin prevod na gotski, ali nisu zaživeli.
History-Luther5-BM-Berlin-Eisenach

Ko je bio Martin Luter
Martin Luter je bio čovek vere, svešteno lice, koji je pre svega verski reformator. Zagriženi protivnik papstva i bogatog sveštenstva želeo da hrišćanska vera i Hristova reč dođu do svakog verujućeg čoveka.
Zato je i uradio nešto revolucionarno i postavio kamen temeljac za ono što se danas naziva standardni nemački jezik – Hochdeutsch, preveo je Stari zavet na jezik, uslovno rečeno, nemački. Šta to znači?
1532 godine, kada je objavljen njegov prevod na teritoriji današnje Nemačke postojala su otprilike 20 različitih jezika i dijalekata, koja su bila grupisana u 2 velike oblasti: gornjonemački na jugu i donjonemački na severu.
Martin Luter je živeo na granici ta 2 područja i prilikom prevoda, koristio je reči, izraze i druge gramatičke elemente i iz jedne i iz druge oblasti.
Ceo posao je Luter završio za 11 nedelja!
Za više informacija pogledaj ovde

Super, pomisliće neko, spojio je sve što treba u jedan zajednički jezik, da svi mogu da ga razumeju i koriste se njime. E pa nije tako bilo. Uz taj Luterov prevod postojale su dodatne sveske, koje su u sebi sadržale prevode, objašnjenja reči, da bi narod mogao da razume novonastali jezik, koji je zvučao i izgledao bliže i poznatije od latinskog, ali je i dalje bio nerazumljiv i neprepoznatljiv. link za neverne Tome 🙂

Faza primene tog jezika, koji je Luter koncipirao je trajala, kako – gde, od 3 do 4 veka. Dodajte to na godinu izdanja 1532 i eto na s na pragu 19 veka.
Toliko o drevnosti nemačkog jezika.
Nikako ne treba smetnuti sa uma značaj i vrednost dela Martina Lutera kao i njegov izuzetni prevodilački i lingvistički talenat, koji je doveo njegov rad u gotovo neizmenjenom obliku, do konzumenata 21 veka.
Uspeh njegovog prevoda kao i lingvističke reforme moraju se ipak sagledati u sklopu novog, protestantskog pogleda na veru, koji se kao požar proširio nemačkim govornim područjem (sa izuzetkom današnje Austrije i juga Nemačke gde je prevladalo katoličanstvo).
A svi oni koji su živeli ili putovali po Nemačkoj, znaju da, kada malo zađu po unutršanjosti i manjim mestima i susretnu se sa Nemačkim dijalektima, ama baš pojma nemaju o čemu ti ljudi pričaju.
Na jugu u Švabiji, jako su ponosni na svoj švapski jezik i mnogo rade na njegovoj promociji, postoji literatura, rečnici.
Jedna od najbogatijih njemackih pokrajina (Baden-Württemberg) ima moto:
Mozemo sve, samo ne koristiti standardni njemacki:
Wir können alles. Außer Hochdeutsch!
Standard postoji i sve je to dobro, nemački organizovano –ako želite posao, karijeru, napredak , služićete se standardnim nemačkim jezikom i tu je kraj priče.
Istorijske prilike su bile takve, kakve jesu i sa nemačkom političkom i ekonomskom ekspanzijom došlo je i do širenja uticaja nemačkog jezika na druge jezike i kulture. Tu spadamo i mi, svi na Balkanu. To ipak ne treba da znači da treba da zaboravimo ko smo i da nekritički prihvatamo laži i polustine, koje nam u vidi naučnih činjenica serviraju pojedini centri.
Drevnost našeg jezika se mora prihvatiti i sagledati sopstevenim snagama.