Jedna setna priča

kada dođe kraj

Radujemo se, plačemo, kukamo, žalimo se, samujemo, družimo se – kako kada i kako ko.
Problemi i muke na sve strane, stislo, pritislo, ma samo što ne puknemo.
U tim momentima, kada smo ubeđeni da smo dotakli dno, ma kakvo dno, davimo se u blatu, e onda zaboravimo na jednu veoma važnu sitnicu – živi smo.

Smrt nije baš omiljena tema, nije ni zgodna da se o njoj piše. Nekako je u prirodi čoveka da misli da može da je pobedi, ovako onako, da zasluži svojim delima sećanje svojih bližnjih, komšiluka ili čitavog naroda u boljem slučaju, a u međuvremenu da novcem produži sebi mladost i lepotu, obezbedi zdravlje.
Iako mnogo energije i truda uložimo da taj trenutak bar odložimo, on neminovno dođe – kuc, kuc, ko je.
Kraj, The end, Ende, nema više.
Ne, ne pada mi na pamet da bilo koga plašim, uključujući samu sebe, samo razmišljam, šta onda kada se to desi.
Da li je depresivno i nemoralno, da nije malo bolesno, razmišljati – šta će biti kada umremo.

To je ponekad stvar tradicije, kulture, običaja. U onim godinama naše istorije, o kojima se sada i ne priča mnogo, bar ne povoljno, od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka, nekako je bilo lakše umreti, bar kada je organizacija u pitanju.
Manje više su svi bili zaposleni, preduzeća (ne firme) su dobro poslovale, sindikati su se bavili svim drugim poslovima samo ne štrajkovima.
I kada se desi to kuc-kuc, nekako se nađu, u to vreme su se zvali drugovi (nikako kolege) da pomognu, sve organizuju, preduzeće da isplati sve troškove.
One starije su zbrinjavali članove porodice, kako su znali i mogli.
Sad sledi priča.

put bez povratka
foto

Tamo negde sedamdestih godina, kada je sve bilo mnogo lakše i drugačije, da ne tražim neki drugi izraz, kada je Amarilis bila devojčurak, imala je drugaricu po imenu Sonja. Sonja je bila veoma fina devojčica a imala je i finu baku, koja se zvala, a kako bi, baš prikladno baka Milica. Što bi deca danas rekla baka Milica je imala 100 godina, tako to deci izgleda. Ali nije, baka Milica je imala sedamdeset i neku. Bila je prava bakica, kao iz bajke ili iz filmova, sede kose, kao snegom prekrivene, sitna, nežna, mršava, toliko krhka da ste mogli da pomislite da će se raspasti ako napravi neki nagli pokret. Mi devojčice smo je obožavale, nekako smo se osećale lepo u njenom prisustvu. Iako u tom uzrastu sva deca žele da budu sama, da bi mogla da razmenjuju svoje priče i tajne, smišljaju nestašluke, baka Miličino prisustvo nikome nije smetalo, naprotiv, bilo je više nego poželjno. Uglavnom se nije mešala, bila je tu heklala, iznosila svoje vanilice, gurabije, štrudle i umela da se nasmeši kada je to najpotrebnije.
Naravno zakucalo je i na baka Milicina vrata.
Ono što je važno u ovoj priči je kako su se Sonja, njen brat i njeni roditelji ponašali. O, bili su tužni, neizmerno tužni, ali istovremeno su bili ponosni, na mahove, koliko to čudno zvuči, gordi ali ozarenih lica, u trenucima kada bi se prisetili neke lepe uspomene ili anegdote.
A kada su ljudi prilazili i pitali, da li je potrebna neka pomoć, sledio je odgovor, koji je sve ostavljao u totalnom šoku:
– Nema potrebe, baka Milica je sve organizovala.
Da, baka Milica je, kažu, znala da je vreme, pozvala svoje najmilije, rekla svakom ponaosob šta je imala. Dala je svakom pisamce sa par reči i spiskom nekim svojih dragih predmeta, koje im je namenila, dala telefon institucije sa kojom je dogovorila (i platila) sve aranžmane oko svog odlaska i otišla u bolnicu da se više ne vrati.
Eto to je ta priča. Nadam se da vas nisam rastužila, baka Milica to sigurno ne bi želela.

P.S. Otkud da mi ovo padne na pamet – pročitala sam tekst da sve više Britanaca ostavlja u testamentu svoje internet lozinke i šifre( Facebook, blogove i sve ostalo). Pa, eto!
link

Kako su naši stari govorili – samo neka ide redom.

8 COMMENTS

  1. Priča iz života.
    Deda i baba žive sami. Imaju četri unuke, od kojih dve žive u istom gradu. One svakodnevno iz škole dođu kod dede i babe, a potom idu kuči. Radost i tugu prvo podele sa dedom i babom, a kada pođu obavezno se poljube sa babom. Žao mi je što ne umem lepše da opišem, jer ta radost svakodnevnog susretanja može samo da se doživi, pogotovu kada unuka kaže da je , od početka školske godine, dobila toliko petica koje su upisane u dnevnik. To nam daje novu životnu snagu. Ovo je priča iz mog života.

  2. Smrt je sastavni deo života, ne bi trebalo da nas užasava ako je prirodni sled događaja i jednog “punog” života. Baka Milica se pomirila s tim saznanjem, filosofski je išla u susret neminovnosti. Kroz ovu tvoju priču i meni je postala draga, podseća na sve naše bake, baba-tetke, baba-ujne…

  3. Miodraže, lepo si ti to rekao. Ja imam problem što se ne slažem, baš uvek, sa predloženim krajevima, u knjigama koje čitam. Volim da komplikujem, šta da se radi.

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *