Jutro

dream-weaver

Otvorio je oči. Uvek se lako budio, bez obzira koliko je san trajao, da li se odmorio ili su se još osećali ožiljci prethodnog dana. To je jednostavno bilo tako. I drago mu je bilo zbog toga. Nije da je on neka odgovorna osoba, čak nasuprot, ….. odgovornost – šta je to, obično se smešio zagonetno, kad čuje tu reč.

Opet, bilo je situacija, kao ova danas, kad je bolje ne razmišljati uopšte. Da li si odgovorna osoba ili ne, to pitanje se i ne postavlja. Jednostavno je . Telefon zazvoni, dobiješ instrukcije, samo jednom. Bolje bi ti bilo da sve dobro zapamtiš, nema popravke. I onda uradiš sve šta ti je rečeno, kako je ti rečeno i najvažnije, kada ti je rečeno. Ništa više. Bez odgovornosti, bez razmišljanja – tačno, precizno, efikasno. To je to! Takav je to posao. Kada bi mogao da priča šta radi, da zaradi, verovatno bi većina rekla da je to sve drugo samo ne posao. Sve to zavisi, kako posmatraš život, šta želiš od njega. Što se njega tiče, bio je siguran da on pojma nema šta hoće u životu, da nema ni neki definisan stav, još manje plan za budućnost, cilj ili neku životnu folozofiju. Novac, to je to!

Alarm se ponovo ogalasio. Već je bio na izlaznim vratima. Malo je bučalo u glavi. Nema veze, čim krene u akciju potisnuće taj tupi bol.
Kakva žurka, ne, seks, haos, viski …, ne seća se više, čega sve nije bilo, sa kim sve nije bio …

Kafu nije pio, niti je imao potrebu da jede ujutru, Dobro je da ima tako izdržljiv želudac. Mladost, genetika, ko će ga znati. Jeo je obično jednom dnevno – tada je jeo za ceo dan. Imao je običaj da sedne u kola i krene nasumično da vozi po gradu, dok ne ugleda neku reklamu ili pano za restoran, koji mu se dopadne. I onda, bolje bi bilo da je hrana OK, inače – džumbus. Umeo je da premlati konobara, gazdu, svejedno, ako mu uvale nešto bez veze. Srećom to je bilo retko. Nekako su i konobari bili iskusni danas, odmah namirišu sa kim ne treba da se kače. A ako je konobarica. E tu onda nema problema. Nije se ta rodila, kojoj srce bar malo ne zatreperi, kad ga ugleda.

Kola su naravno bila parkirana ispred ulaza. Nervira ga Beograd , milion razloga ima čovek za nerviranje u Beogradu. Jedan je sigurno parkiranje. U početku, prvih meseci u Beogradu, tražio je mesto za parkiranje, kružio po okolnim ulicama. Ubrzo je shvatio da je to glupo i jednostavno se parkirao ispred ulaza u zgradu. Neki matorac ga je presreo ubrzo na stepenicima, ti matorci su stvarno suludo hrabri. Matori, jednom nogom u grobu, skakutao je ko petlić oko njega, više kokodakao neho kukurikao, pretio milicijom, sudom, hapšenjem…. Mogao je da oseti, kako iza svih okolnih zatvorenih vrata, vremešni komšiluk očekuje ishod ovog sukoba. Nije progovorio ni reč. Samo je gledao matorog kako se trsi. Bio mu je smešan, a opet bilo mu ga je i nekako žao. Podsetio ga je na komšiju Milana. Kad je bio mali, taj komšija, tamo daleko od Beograda, u malenom vilajetu u kom je odrastao, bio je strah i trepet za sve generacije klinaca. Samo ih je jurio i vijao po voćnjaku. Braneći svoje nedozrelo voće! E pa ovaj matori nije komšija Milan i on svoje neće odbraniti. Ipak su ga dirnula sećanja. Zato je rešio da bude bar malo fin. Uhvatio je matorog za vrat, podigao od zemlje i prošptao u uvo. Sve će se to desiti, što si rekao za miliciju i sud i moje hapšenje, samo problem je što tebe a ni tvoje babe više neće biti na ovom svetu da to gledaju. I od tada ima slobodno parking mesto.

Upalio je motor. Pustio je muziku, bolje da sluša neku Radmilu, Seku, Tanju, nego tu tutnjavu u glavi. Okreće broj, javlja se u firmu. Čuj firmu! Kad je stigao u Beograd, da radi ovo što stvarno radi da zaradi, u paketu sa gazdom je dogovoreno da bude zaposlen u firmi jednog njegovog ortaka. I to kao savetnik za prodaju. Uža specijalnost teritorija Srbije, malene Srbije i to na onoj strani sveta, gde su mu koreni. Tako da može kod majke, kad god…, pa kod god može. Majčine oči, majčin soko. I posle svega, posle svih ovih godina, duboko u srcu, najviše voli kad ode majci. Najmlađe dete, rođeno posle očeve smrti. Majka, mukica, ubila se radeći i na zemlji u selu, i u gradu u prodavnici, samo da bi njih troje ishranila. A on najmalđi, najmiliji i ono što je neverovatno, najlepši. Ne kaže on da su mu roditelji, brat i sestra ružni. Ne, nisu. Samo su nekako obični. A on, kao da je sišao direktno sa Olimpa. Visok, zlatne kose, zelenih očiju, prelepog lica, sa pravilnim muškim crtama, tela izvajnog kao vreteno, sa malo pridodatim mišićima u teretani. Najradije bi majci sagradio novu kuću, odveo je na more. Ali ne sme, posumnjaće nešto. Dovoljno je i ovo što dolazi u novim kolima, džepova punih para, čašćava celu čaršiju, kad izađe u grad. I za to malo siće što potroši mora da se pravda, doduše više sestri nego majci.

Vreme je da se krene. Dovoljno su mu misli lutale za jedno jutro. Vreme je da se fokusira na obaveze, na zadatak, koji je dobio. Isprazni glavu, mozak, srce…. Vreme je da se radi, zaradi…..Kreni…………

10 COMMENTS

  1. Pa ova priča je odlična! Nekako mi izgleda kao kakav preokret ili kao neka fazna amplituda u tvom pisanju. On je terminatorski adrenalinski uposlenik naših vremena. Skoro pa idealan, da ga prosečni poslodavac samo poželeti može.

  2. Zverčice moje, nemaš pojma koliko mi je milo i drago što ti se moj Bata sviđa. Mislim, Bata je imenovan u nekim drugim pričama o njemu! Meni sviđa amplitudni komentar.

  3. Tako sjajna prica se ne moze ovako zavrsiti! Moramo znati sta se dalje desava sa tvojim BATOM, i nadam se da ces nas uskoro obradovati nastavkom -potrudi se da ne cekamo dugo.SRECNO !

  4. Bata je jako aktivan, svašta se dešava u njegovom mlađanom životu, pa će verovatno biti voljan da podeli još neka svoja iskustva sa nama, pošto se to dopalo Zverki, Lani i Kajzeru.

    Za sada je u planu jedan njegov tipični radni dan, bilo je jutro, sledi pre podne – uskoro.

  5. Nema veze, nema baš neke gužve pa se snalazim. Nećeš verovati, stisle obaveze, sad je vreme, ne stignem ni novine da pročitam, jedva da malo mogu da pročitam šta ima novo na blogovima. Biće bolje, moj posao bar nije u kontinitetu!

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *