Popodne – Priča o Bati – Part 3

Delicates
Jovana, eh Jovana. Nikako ne može da je se zasiti.

Čudo jedno. Da mu je neko pričao da će zaglaviti sa jednom ribom tako dugo, ono kao furaju, kako god… ne, ne bi verovao. U njegovom mestu, nema toga, zajedno si sa ribom 2-3 godine i nema šta – ženidba, deca. Tako je i on zamišljao svoj život pre 10-ak godina. Sad u 29-oj godini ne zamišlja ništa – sem ponekad Jovanu, golu u razčičitim pozama.

Nagazio je do daske. Marko je dremao pored njega.
Nisu se baš ovajdili danas, samo 2 kompjutera, 1 televizor i sitnurije , mobilni i ostale gluposti. Druga ekipa je danas ubola gde treba, džip je bio njihov.
Uključio je mobilni. 5 propuštenih poziva od Jovane.
– Alo, mala, rekao sam da ne daviš kad radim. Stižem na vreme da te pokupim.
– Nervozna sam, znaš da mi je važno! Mogao bi nekad da misliš o tome kako se ja osećam.
Nije to mala stvar. Mene će da seku.
– Ne tupi, nije ti prvi put. Stižem do 3. Budi spremna.
Morao je još da organizuje ekipu za podizanje nagrada, na njega je bio red, ali to će raditi sutra. Dosta je bilo posla za danas. Prvo sa Jovanom kod lekara, pa na klopu.
Imao je još oko sat vožnje do Beograda.
Jovana, čudo jedno kako otkida na nju. Visoka, gotovo kao on, vitka kao vreteno. Bože, gde mu to pade na pamet, vreteno, svašta. Kosa, crna duga, u slapovima pada do pola leđa. A oči crne , nemirne nezasite.
. . .


Rodila se u selu nadomak Beograda. Zvanično, to i jeste Beograd, ali ko god da je bar jedanput svratio u to selo, jasno mu je bilo na keca da tu nema ni B od Beograda. Njegovo rodno mesto je malo, prepešačiš ga za manje od sata, sve je mrtvo, tiho, nema života, dosadno da se ubiješ. Ali ima nekog duha, lepote ima nečeg u tom njegovom vilajetu. Jovanino selo je kaljuga, kaljuga od ljudi, kaljuga od blata, od svega.
Nije ni čudo što je Jovana od malena sanjala o tome, kako će pobeći iz te selendre, da se nikad ne vrati.
Rođena je kao srednje dete u porodici bravara i medicinske sestre. Otac je neko vreme radio u inostranstvu i nije uspeo ništa da zaradi, niti da donese iz tog inostranstva, sem glupih ideja. Glupih da ne mogu gluplje biti. Tako je Jovana dobila ime po očevoj želji – Žaklina. Zvanično po Žaklini Kenedi, ali naravno, to nije bilo tačno, što se moglo čuti vrlo često, kada se roditelji dohvate u svađi.
– Što ne odeš kod te tvoje francuske kurve, nek te ona gleda tako pijanog i smrdljivog i nikakvog.-
urlala je majka, često, ne vodeći računa o tome kako je ćerki, koja nosi ime po nekoj Francuskinji sumnjivih kvaliteta. Doduše otac je uporno poricao, kada bi ga pitala, u vezi sa svojim imenom. Govorio je da je uvek želeo da ona postane dama, kao Žaklina Onazis. E, kao da to nije dovoljna muka, zvati se Žaklina J……………ić. Pop je na krštenju odbio da krsti dete takvim – sačuvaj bože, tuđinskim imenom – pa je onda majka isterala svoje i na crkvenom krštenju joj po svojoj majci dala ime Jovanka. I tako ne zna se šta je više mrzela, kada se deca u školi deru i urlaju Žaaaaaklinaaa ili kad majka urla po kući Jovankaaa, Joleee!
Prva stvar, koju je uradila, kada je postala punoletna, bilo je da preda zahtev za promenu imena.
Želela je da uzme neko fino ime kao Anja ili Nadja, Vanja je takođe bilo u opticaju. Međutim Baki je ubedio da bi to bilo glupo i da izabere neko srednje rešenje – nešto što ima veze sa njenim dotadašnjim imenima – i tako je nastala Jovana.

Baki je naučio svemu. Gotovo svemu! On joj je pomogao da postane Jovana, zvanično, Jovana, nova osoba bez prošlosti, bez blatnjavih korenja svog omraženog sela.
Znala ga je oduvek, od kako zna za sebe. Kako i ne bi. Živeli su gotovo u komšiluku, njegova žena joj je bila učiteljica, ćerke su mu bile samo 2 i 3 godine mlađe od nje. Igrale su se zajedno kao male. Jovana, jednostavno nije o tome želela da razmišlja, ni tada, kada je sve počinjalo i dešavalo se, a još manje sada.
Baki je prvi u selu otvorio trafiku, davnih devedesetih. Polako se trafika širila u prodavnicu, pa je došla druga prodavnica, pa kafić, pa pare na zajam….. Baki je postao jedan od najbogatijihljudi u selu. Vreme rata mu je donelo 2 kuće u selu, prodavnicama se broj nije znao, 2 stana u Beogradu i mnogo, mnogo para. Uz pare ide i provod, idu lepe devojke – i mlade, što mlađe to bolje. To što je Baki izgledo – izgledao je nikako, mali, podeblji, proćelav. Ali, dok vozi džip, to se ne primećuje. Džip pun benzina u vreme dok svi kupuju benzin u flašama koka kole, veoma utiče na kvalitet i količinu šarma vlasnika vozila. Devojke su se nizale u dzipu. Svaka je posle samo jedne vožnje, imala ako ništa drugo, bar nove cipele, ili nešto od garderobe.
Prvi put je sela sa Bakijem u džip, kada je imala 16 godina. Odmah je i jednom i drugom bilo jasno da su stvoreni jedno za drugo, ili tako nešto. Prvih godinu dana su se krili, posle su već svi znali. Nije uvek bilo lako, bilo je tu pretnji zaključavanja, batina, ali izdržala je. Vremenom je prestalo. Kako i ne bi kada je ona u kuću donosila sve što treba. 100 maraka na buvljaku i mirni su mesec dana. Doduše, svi su se grozili, ali ćutali su. I mrzeli je. Čim je napunila 18 godina, preselila se u Beograd. Naravno Baki je iznajmio stan i plaćao sve što treba. Pokušala je da studira, ali to jednostavno nije išlo. Radila je s vremena na vreme u nekim buticima i parfimerijama, dok joj ne dosadi ili dok Baki i ona ne krenu na put. Grčka, Turska, Italija, Nemačka….Svašta je prošla sa Bakijem, ludo se provodila i – nikada se nije više vraćala u selo. Sa svojima se viđala retko, kada se najave da je posete u Beogradu.
Narvano da je brzo shvatila šta je važno u životu za nju. Prvo je malo smanjila nos. Zatim je počela redovno da vežba, pa solarijumi, kozmetičari, nadogradnja noktiju, ….
Položila je vozački, Baki joj je kupio golfa. Naravno da je izlazila i bez Bakija. Brzo je stekla novo društvo. Ludovalo se, pare nisu bile problem. Bilo je i raznih tipova, onako usput. Baki je znao sve. Uvek mu je sve pričala, on je tako želeo, to ga je i palilo, ali nije komentarisao.
Tako je vreme prolazilo nekim svojim ustaljenim tokom, dok pre 3 godine nije srela Batu.

– to be continued …….

6 COMMENTS

  1. Amarilis, ti si majstor za zajebavanje. Svaki put hoću još, ko da gledam neku seriju koja ide jednom nedeljno,pa mi se završi epizoda kada je najzanimljivije! J O Š !!

  2. Da ne preteram kad ti kažem da sam čitala ovaj nastavak priče 3 puta. Šta bre da prokomentarišem? Džukele muške što od malih nogu zlorabe neuku žensku decu. E, moja Jovana… Ja nestrpljivo čekam dalji tok priče. 🙂

  3. Osećam se kao autor španske serije, posle tvojih komentara. Nadam se da mi slava neće udariti u glavu. Završiće se taj dan u Batinom životu, pa će ti onda nedostajati!

  4. Zverko moja draga,

    volela bih da znam malo više o tome, šta te je nateralo da čitaš 3 puta moje pisanije, da znam za ubuduće.
    Mada, obaška mi je milo i drago što je tako!

  5. Amarilis dušice, ponajpre zbog moje loše koncentracije. A drugo, flashovala si me u devedesete koje su moja rana mladost, pa sam se prisećala kako sam reagovala kada sam počela da kapiram da se javljaju neke nove relacije, tipa sponzori i sponzoruše. Prvi put kada sam videla da ribe kače svoje kućne brojeve telefona tipovima ispod brisača džipova i roje se oko njih u krdima je za mene bilo jedno porazno saznanje. A i setila sam se da su i mene vijali sponzori, i odmah mi je proradio taj odvratan osećaj u stomaku koji se valjda nikada ne zaboravlja.

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *