Slanina nas održala, njoj(zi) hvala …..

Izgleda kao da sam se ulenjila, slabo pišem u poslednje vreme, nemam vremena za čitanje i sve to mi strašno nedostaje. Ali, još malo, dolazi letnji raspust, onda ću imati više vremena za blog, moje drage kolege blogere i blogovanje. U međuvremenu, skromno 🙂 da naglasim da je ovaj današnji tekst, šesti po redu, koji je objavljen u Politikinom dodatku Potrošač, namenski napisan na zadate (potrošačke) teme. Sada sam upravo skontala, da sam jedan preskočila da objavim, moraću to da ispravim. Dakle, to je sve što uspem da napišem ovih dana, Eto i sličice kako to izgleda u novinama. A sada tekst:

Otegao se red kao zmija, krivuda . Kasapnica puna kao oko. Voli naš narod meso, kakav hleb, meso i mesarije. Svi istežu vratove, gledaju izloženu robu. Lepota neviđena, ne zna se šta je lepše da li teleći kotleti, svinjski vrat bez koske, ma može i sa koskom, krmendale, pa ćevapi, kobasice….
– Jao, kakva im je danas slanina, komšika, videste li tu lepotu, – setno prozbori, pokrupniji gospodin, levo od Amarilis.

– To je poezija kako izgleda, ma ono što kažu i ukus i miris. Mora da je prvo malo bila u salamuri, pa probarena, ali po boji bi se reklo i da je pošteno odimljena. Na celom svetu nema takve slanine, kao kod nas u Srbiji. Ma, znate komšika, kada čujem ove naše stručnjake, ne mogu da se slože šta je brand Srbije, te ovo te ono, te nije ništa. A slanina? Niko ne pominje slaninu. Ona je, suština, naše tradicije, našeg bića, gde bismo mi bili kao narod, da ne beše slanine. Slanina nas je ishranila, održala kroz mutne vekove naše istorije, hranila nam telo i krepila dušu.


Zinu Amarilis da odgovori nešto ili bar da izrazi svoje slaganje sa, ovom s nogu postavljenom teorijom o presudnoj ulozi slanine u opstanku roda našega – ali, ne vredi. Komšija zacakli očima i nastavlja, cokćući jezikom.
– Strašno je važno kako se slanina priprema a još je važnije od kog dela. Nije isto da li ste uzeli gronik ili od trbušnog dela. Doduše leđni deo, to je prava stvar, ako mene pitate. (Pitala bi Amarilis, ali nema kad, traktat o slanini se nastavlja bez zastoja).
– Pa salamura! Nekada su samo poneki posvećeni u tajne, znali kako se pravi salamura za slaninu. Tajna se prenosila sa kolena na koleno. Geografsko poreklo je takođe važno. Svaki kraj u našoj zemlji se može kartirati po tome kako pravi slaninu, svaki ima svoj specifični recept. Negde se samo stavlja u salamuru, pa se suši, negde se bari. Jao, pečena slanina, papricirana slanina, pančeta, ah, lepo mi srce poskoči kad pomislim na sve te lepote. Šta kažete komšika, možete li da odolite slanini.
Nemo klimanje glavom je sve što je Amarilis uspela da odradi u svom nemom pružanju podrške komšiji u ekstatičnom zanosu.
– A ova slanina, draga moja komšika, vidi se na prvi pogled, to je pravi biser. Od leđnog dela je to se vidi po debljini, znate one sa leđnog dela su tanje, imaju manji sloj masti a više slojeva mesa. Šteta što u današnje vreme ovi tehnolozi ne pridaju toliko važnosti salamuri, ne koriste narodne recepte, iskustvo, sakupljano vekovima. Uzimaju neke licence, kako sam čuo, a znate ja sam prilično dobro informisan. Kao stranci znaju bolje to da rade od nas, pa nam daju recepte za slaninu, koje još i plaćamo, svašta. Ali, ne draga moja komšika, nemojte da se brinete, u ovoj kasapnici slaninu nabavljaju od jednog privatnika, provereno, ništa ne brinite. Ovo je ona naša, prava slanina domaćinska, ma prste da poližite, ma lek Vam je to.
Red se pomače i dođe komšija, stručnjak za slaninu, na red.
– Dobar dan majstore, vidim imate lepu slaninu.
– Ma slanina je boli glava, evo, pogledajte i sami ovaj komad ili možda ovaj, koliko Vama treba.
– Pošto Vam je ta slanina?
– 780 dinara kilogram, koliko hoćete?
Posle nekoliko trenutaka, mučne tišine, prozbori komšija:
– 150 gr pilećeg parizera, meni je znate lekar zabranio slaninu, zbog holesterola, nije zdrava u mojim godinama

9 COMMENTS

Comments are closed.