Da li se sećate gospođice Marpl. Nije toliko popularna kao Herkul Poaro, ali po nekim izvorima, samoj autorki, Agati Kristi je bila na neki način draža, ova tipična engleska stara dama u ulozi detektiva amatera.
E pa ja sebi samoj, svakog dana sve više, u svakom pogledu ličim na g-đicu Džejn Marpl.
Agata Kristi je svoju junakinju zamislila kao jednu, u svakom pogledu, neupadljivu bakicu, koja živi u tamo nekom engleskom selu, ali u svakoj situaciju, u kojoj se nađe, nepogrešivo pronađe ubicu, svakog ko krši zakon, zlicu i naravno svi motivi su joj odmah jasni.
A kako to ona radi?
Ne, kao Herkul Poaro, svojim malim sivim ćelijama, nego jednostavno se žena svega i svačega nagledala u svom selu a pošto je ljudsko zlo, kao karakterna osobina, univerzalna, ne treba joj mnogo da sabere 2+2.
Samo u stilu g-đice Marple, vidim da se ništa nije promenilo ni u mom selu (čitaj Jerković) a da ne pričamo u državi.
Na primer u Jerkoviću se radi uveliko, renovira se tržni centar, krov je popustio još onomad, zaboravilo se kada, prokišnjava Maxi i sve ostale prodavnice. Sada se to sređuje. Da li vam je potrebna pomenuta gospođica ili ćete meni da poverujete, kada vam kažem da se u Jerkoviću nešto radi samo pred izbore.
Ili kad se sretnem sa nekim iz starog društva, da li mislite da neko treba nešto da mi kaže? Evo baš onako izistinskih primera (pre par dana):
1.
– Ej gde si druže, kako si? Dugo se nismo videli? Šta radiš, čime se baviš?
– Ma, super! Sad sam kod tebe u opštini Voždovac, načelnik uprave trt, mrt..
– Naprednjaci? (kažem ja u stilu g-djice Marpl)
– Jebi ga, šta ćeš, mora se.
2.
– Gde si drugarice, šta radiš, još si u banci …….?
– Ma da, ne menjam, nemam snage više, morala sam malo da zastanem da se posvetim sebi, primećuješ nešto?
– Lepo izgledaš (g-đica Marple je već snimila nove grudi, dobra veličina a i usta su nešto napućena) izgleda da ljubav cveta.
– Jao, kako si pogodila, imam novu vezu, divan je, prvi put sam stvarno srećna……, znaš on je jedna od direktora, pa je malo nezgodno, ali…..ljubav…
3.
Za poslednji primer, nema simpatičnog dijaloga. Srela sam koleginicu, koja je devedesetih potpuno javno i transparentno dala 7.000, slovima – sedam hiljada maraka za invalidsku penziju. Penzionerka je od svoje 46 godine. Samo me je izljubila, bila je u gužvi, kasni na neku tursku seriju.
Izbori će sigurno biti u dogledno vreme, već sam počela da dobijam neke šarene papiriće na tu temu
Da li vam je potrebna g-đica Marple da vam kaže šta će biti posle izbora?
Ali tu je i čika Zaharije Trnavčević, pa Zeleni, nikad se ne zna.
Omladino, ne daj se!
A sto u nasem ne bas malom selu ima samo jedna posta, nikako da ukapiram sto se ona u starom naselju zatvrorila? A Dom Zdravlja iz doba gospodjice Murpl, takodje jedini.
Sve ovo bese i 70tih ali nas je manje bilo..
Da potvrdjujem sve sto si napisala Komsinice, ako ne veruju tebi tu sam i ja.
Mater im svima!
Moram psujem! 🙂
xexexeee…
Ja ti, b(l)oga mi, sve verujem:)))
Mada moram da naglasim da je moj omiljeni lik Serlok Holms
Miss Marple, pa ovo su vaistinu fantastični primeri naše decenijske svakodnevice. Tek će da nas napadnu “šminkanja” razna…
@ Zelena
Draga moja komšinice,
nagledasmo se mi svega u našoj avliji, moglo bi nešto lepo za promenu, ali nema šanse.
Zajedno ćemo da psujemo!
@ Tajna
Obazavam i ja G. Poaroa, ali on bi pobegao glavom bez obzira iy ove na[e svakodnevice.
Hvala na poverenju 🙂
@ Zverka
Mislim da nisu uopšte fascinantni primeri, mnogo su česti i uobičajeni, ostao je samo još nepotizam ali i o tome ćemo nekom drugom prilikom.
Comments are closed.