Knez Mihailo, nesrećni srpski vladar i spomenik Kod konja
Danas pričamo o Bašaidu, istoriji i sadašnjem trenutku.
Priče radi, da se vratimo malo u prošlost, nekih 150 godina. Beša tada mala Srbija, samo malo manja, nego ova današnja, na istom brdovitom Balkanu. I u njoj beli grad Beograd.
Da sve to lepo zamislite kako je nekada bilo, pomoćiće sve ove fotografije koje sam prikupila.
Knez Mihailo i Julija Hunjadi
Tom malom, napaćenom Srbijom vladao je jedno kratko vreme, najlepši vladar (po fotografijama i portretima) koga je Srbija imala, nesrećni vladar knez Mihailo.
Nije se baš najbolje snalazio u toj ulozi. Vladar je postao još kao maloletni dečak, imao je namesništvo za ispomoć. Dalo se po zlu, pa je svrgnut.
Nije to najgore što mu se desilo u životu. Drugi put je došao na vlast 1860 godine. Zapamćen je kao apsolutista u vladavini ali i kao obrazovan čovek, poliglota, osnovao je Narodno Pozorište, pisao pesme, “Što se bore misli moje”. Mnogo toga se izdešavalo u Srbiji za njegovog života i vladavine.
I naravno to znate, ubijen je.
Ali ono što nas interesuje je njegov ljubavni život. Izgleda da u ovoj našoj Srbiji nešto nismo imali vladare sa sređenim ili da kažemo srećnim ljubavnim životom. Bar ne u 19 veku.
Romantični knez, zaljubljive prirode, srce je podario Juliji Hunjadi mađarskoj grofici. Venčali su se u pauzi između dve vladavine, dok je Mihailo živeo u Beču na lepom imanju, na obali Dunava po imenu “Ivanka”.
Konj iz Bašaida, vranac
Nas intereseuje baš to venčanje, to je i tema ovog posta.
Posle svadbe, krenuli su na svadbeno putovanje po Rumuniji. Na povratku, zastali su u lepom, bogatom selu po imenu Bašaid. Bili su zatečeni lepotom konja koji su tu gajeni i na poklon je knez Mihailo dobio vranca izuzetne lepote.
Pročitaj: Srpska nova godina – krofne i šampanjac
Mnogo godina kasnije, kada je nesretni knez već davno bio počivši, stigao je u Beograd čuveni italijanski vajar da uradi bistu kneza Mihaila, na konju, kako je glasila porudžbina. I u bogatoj ergeli za oko mu je odmah zapao
prelepi vranac iz Bašaida.
A Beograđani itekako dobro poznaju tog konja. Mnoge lepe trenutke u svom životu su doživeli baš kod tog konja iz Bašaida, prvi sastanak, poljupce, ma svašta je tu bilo.
Knez Mihailo mora da se zadovolji svojom ulicom a spomenik je bio i ostao simbol konja iz Bašaida.
A danas, ako neko svrati u Bašaid, recimo u potrazi za nekim lepim vrancem, e sada će zateći ovakve prizore:
Priča se da Beograđani pamte, da ne zaboravljaju…
Дивна прича, Амарилис. Интересантно колико се лепоте крије у неким стварима које најчешће прихватамо здраво за готово. Ето, мени је сметало што се сви налазе “код коња”, а не “код кнеза” (или јахача, како га ја зовем :)), а кладим се да већина њих нема појма причу о том коњу, као што је ни ја нисам знао. Мало невезано за тему – са друштвом се обично налазим код сата (у Параћину, преко пута некадашње Швајцарије), па смо ту традицију пренели и на Београд: код истог споменика је и велики дигитални сат 😀
Пролазе празници, надам се да ће уследити реакција председника МЗ.
Super ti je post. Nisam znala da i konj ima svoju priču! Koja koincidencija da je baš iz Bašaida!
A da li si ti znala da je knez Mihailo imao vanbračnog sina Velimira?
Rođen je kao Viljem Berghauz, a sa 17 godina prešao je u pravoslavnu veru, promenio ime u Velimir i uzeo prezime Teodorović (staro prezime Obrenovića). Ostavio je svu imovinu Srbiji i osnovao zadužbinu Velimirijanum (mislim da je to sad u okviru Privredne komore). Tek posle Prvog svetskog rata Karađorđevići(!) su njegovo telo preneli u Srbiju i sad počiva na Novom groblju.
Mamarilis, odlična kratka pričica. Ko bi rek’o 🙂 A, i dodatak Miljin. Koliko malo znamo o svemu..
ToMCee, nadam se da ćemo nekada se naći ti i ja na zadatku da napišemo nešto i o našem Paraćinu. Hvala ti na podršci, idemo dalje.
Miljo, pročitala sam juče tvoj komentar, nego sam bila u frci a i mislim se od tada, ne mogu da se setim evo ovog – prilično sam upoznata sa životom Mihaila, kneza našeg nesrećnog, pošto sam pročitala njegovu romasiranu biografiju i ne mogu da se setim ko je napisao 🙁
Lepo je što si pomenula.
Queen, dear, mi Srbi smo ti čudo. U sve se razumemo, svuda se trpamo a o svojoj tradiciji i istoriji na brinemo uopšte. Šteta.
Наравно, једва чекам да напишем нешто и о Параћину, само што никако да добијем праву идеју… Идем данас опет тамо, 1. мај ћемо провести на Грзи, ако Бог да. Биће хладно, али преживећемо. Иначе, горњи дом је изгубио угоститељску лиценцу, бићемо под шаторима :S
divna, divna prica. nikad cula.
Hvala Magi, dobrodošla.
konj je iz basaida tacnije iz “BIRIMCEVE” stale,u basaidu svaka baka bi vam ispricala tu pricu da je pitate za konja. Ako hocete da pogledate pricu potrazite na you tube video je iz emisije Petkazanje.
Comments are closed.