Poneki ljudi od pera (Teofil Pančić), književnici i književnice (Ljubica Arsić), naučni radnici i saradnici (dr. Neven Cvetićanin) podeliše svoje uvaženo mišljenje da svako treba da se “drži svoje motike”, da radi svoj posao a da postoje oni kvalifikovani, koji će za njih misliti, mozgati i davati sažvakane zaključke o svim neophodnim temama.
To je zato što su oni ljudi profesionalci, obrazovani, iskusni i naravno veoma moralni, pa im to daje za pravo da preziru svaku vrstu individualnog mišljenja iznetog u javnost – internet, makar ta individualna, da ne kažem blogerska mišljenja čitali samo uža rodbina i par komšinica. I to je mnogo. Internet u civilizovanim zemljama služi za “razmenjivanje familijarnih sličica”. A u Srbiji imamo sledeći situaciju:
“Ali, kada sednu za tastaturu, onda trte kevu kome stignu, i na Zapadu i na Istoku. Od ovakvih internetskih „virtuelnih ratnika“, prvopozivaca i dragovoljaca, načisto propadosmo, jer umesto da popravljaju kola, kuvaju ručak, vode decu kod mađioničara, kupuju ajvar na pijaci, rintaju u firmi ili mirišu negde u prirodi smilje i bosilje, oni ti se očas posla onlajn okače o nešto što su čuli ili pročitali, pa onda udri po tastaturi do kasno u noć. A svet, a bogami i Srbija, od tog udaranja neće biti ni bolji ni lepši, a ni ti „udarači“ takođe, pa je sve to pregolemi gubitak vremena i energije, ne samo za te ljude već i za čitavo društvo.”
Ovo je bio uvod, naravno napisala dragovoljka, drugopozivka, u pauzi pravljenja ajvara, paprike se cede.
A sada će ista podeliti svoje lično iskustvo sa profesionalnim ljudima od pera.
Pre 5-6 godina, manje više, dobih posao da pripremim za jednu firmu tekstove za propagandni materijal, kreiran je novi proizvod, koji je potrebno lansirati na tržište. Posao je naravno bio po ugovoru, definisano tačno šta treba da se odradi, koliko tekstova, teme i sve što je važno, bar sam ja mislila tako.
Navalih na posao. Prikupljanje relevantnih podataka, provera istih. Pošto se radilo o prehrambenom proizvodu a i firma je relativno bila poznata i imala solidne uslove za rad, sem tekstova, u saradnji sa njihovim tehnologom, pravila sam i recepte, koji su kao sastojak imali i taj proizvod. To je sve fotografisano i materijal je završen. Gazda, (drugačije ne mogu da ga nazovem) je bio zadovoljan. Ali, ostala je još jedna stvar da se odradi, kako mi je pomenuti gazda saopštio, potrebno je oglasiti se u štampi. U to ime „angažovan“ je novinar iz poznate novinske kuće. Sastanak je upriličen, naravno u kafani. Kada sam ja stigla sa potrebnim materijalom za štampu, mojih ruku delo, novinar i gazda su bistrili kako po stolu, prepunom hrane, tako po viskiju.
Uvaženo novinarsko pero, uveliko u alkoholisanom stanju, nije se libio pred trećom osobom o kojoj ne zna ništa, moja malenkost, da nastavi svoje cenjkanje oko para, koje će dobiti, zato što će pisati u poznatim novinama, u kojima je inače zaposlen, o novom proizvodu. Kada su utanačili sumu, novinar je uzeo materijal, koji sam napisala i prezentovala i izjavio:
Nije loše, ali vidi se da nemaš novinarskog iskustva. Biće to super, kada ja budem stavio svoj lični, novinarski pečat.
I bi tako. Tekst je objavljen uskoro sa novinarskim pečatom – čitaj, potpisao se novinar imenom i prezimenom. Sve ostalo je bio moj tekst od reči do reči. Recepti su objavljeni u posebnom dodatku, uredno potpisani od strane novinara, naravno!
Gazda je bio prezadovoljan a na moj komentar da je to krađa rekao je – ma šta se ti razumeš u biznis.
Ja se nisam izborila. Nisam ni pokušala, bilo mi je samo muka.
Danas mislim da je važno izboriti se za blogerska prava.
Veran Matić kaže:
“Ako je pitanje da li će se u budućnosti novinarstvom baviti svako, i da će se svaki blog definisati kao medij, to je apsolutno netačno, jer nemoguće je da se zameni čitava jedna profesija amaterima. Ne mislim da je to na nivou onoga da jedan običan čovek može da izvede hiruršku operaciju, da je baš na tom nivou, ali je ponekad i jednako opasno kada amateri, početnici krenu da se bave izveštavanjem javnosti, a da ne poseduju dovoljno znanja, veština i onoga što je najvažnije, poznavanja novinarskog kodeksa i svega što novinarstvo samoreguliše, odnosno uspostavlja unutar profesije, određena pravila ponašanja i izveštavanja.”
I u novinarstvu, kao i svuda, ima i profesionalaca i moralnih osoba, ali ima i onih drugačijih. Neki strah se uvukao u novinare kod nas, drugačije ne mogu da objasnim tu paniku od blogera, kao i tu negativnu kampanju, koja se sprovodi po medijima. Vremenom će sve doći na svoje, nadam se bar.
P.S. U duhu teksta i preporuka uvaženih stručnjaka, Amarilis bi želela da se zahvali strini, komšinici sa drugog sprata i teči, koji je redovno čitaju. 🙂
P.P.S. Uprskah načisto blogersku čast 🙁 Dobila sam potpuno opravdane kritike, da se baš nisam potrudila oko teksta, mnogo sam napravila slovnih grešaka prilikom kucanja.
Ne valja, priznajem i kajem se javno i izvinjavam se javno.
Sad sam i ja svrstana “polupismene blogere”. 🙂
Ali, sam zato udarala po tastaturi iz sve snage, udaračica, nego šta i ubacivala slova gde sam stigla, može da bude da sam još neko preskočila, videćemo 🙂
P.P.P.S. Opet sam napisla dr. sad ću načisto da se utepam, ovo je već ozbiljno 🙁
Hvala svima na ispravkama i svim vrstama podrške.
Saglasna!
Pozdrav komsinici, strini i teci! 😀
Hvala! Pozdrav i komšiki iz kraja od pomenute ekipe 🙂
Aj sad novine u ruke da naucis da pises 😆
Amarilis, neću da komentarišem tekst, da se ne nerviram 🙂
Elem, uredno pratim tvoje on-line lekcije (ali nikako da nađem stvarno dovoljno vremena za taj nemački jezik…) a od sada i tvoj blog ide kod mene u Reader listu :-9
Pozdrav!
Hoću Zelena, obećavam, ja sam stara štreberka 🙂
Nisam prvi komsija ali sam neko ko te izuzetno uvazava!
Sve si lepo rekla, navela primer, dala zakljucak i poslala nas da razmisljamo…Da nisi ti neki surovi profesionala koji se, e to, krije iza tamo nekog bloga zajedno sa svojim komsilukom i uzom rodbinom?
Odlicna podrska za Mahlat i za sve nas koji se godinama borimo da se nas glas uvazi, ili da nam se ne uskracuje pravo na navodjenje autorskih dela!!!
Ipak smo mi svoj trud ulozili i dali delic sebe. To sto nismo dobili pare i time stekli status profija, ne daje pravo profesionalnim skupljacima tudjeg perja da nas malene pljuju i omalovazavaju upravo KRADJOM nasih dela!!!
Bebika, dobrodošla,
Hvala, mada sad se razmišljam odavno nisam napravila ni jednu novu lekciju, moraću da poradim po tom pitanju 🙂
Deda
nisam nikakav profesionalac a to ću i da dokažem momentalno:
pošto sam samo blogerka onda mogu da kažem šta mislim a znaš da se uvek pozitivno zarozam kada dođeš kod mene na blog ili kad čitam tvoje tekstove 🙂
Hval na lepim rečima 🙂
Samo ti udaraj i dalje tako kako udaraš, a nek’ nas zovu i loncima, samo nek’ nas ne razbijaju! :o)
Nado, udaraću nego šta, to je jače od mene.
Ponekad me tema zanese kao danas, pa prsti samo lete, pisano od srca, blogerskog.
Bože, da nije strašno, pa da bude smešno :(.
Al’ ne mogu da odolim – vi nepismeni :)))).
Zubarice moja 🙂
pisala sam post onako u dahu, umem ja da se zanesem i stvarno sam pojela mnooogo slova. Ispravila sam to, nije u redu, u pravu su kritičari. S druge strane ne bi bilo korektno da nisam priznala gde sam pogrešila i ponudim izvinjenjenje, zar ne.
Blogeri, s obzirom na to da nisu profesionalci i ne primaju nikakve pare za ono što rade, nemaju ni lektore. Zato ne brigaj za slova, važna je misao. 🙂
Kako imam bogato i novinarsko i lektorsko iskustvo, mnogo manje blogersko, mogu da pišem i o jednoj i o drugoj strani. Za sada ću se zadržati samo na pismenosti jer znam kakvi novinarski tekstovi dođu lektoru u ruke. Dođu i pismeni, ali su u manjini.
Užasno me je iznervirala ova tvoja priča! I šta sad? Nikom ništa?
Draga Amaralis, moram da priznam da sam uzivala u tvom blogu i slazem se sa svim sto si napisala.
Ne mogu da shvatim dame i gospodu novinare. Ako je neko dobar novinar i svoj posao obavlja profesionalno, svakako se nece osetiti ugrozenim od strane blogera. Naravno, sada bi trebalo da usledi i pitanje, koliko ima zaista dobrih novinara? Ali posto ce ajvar da mi zagori i posto ne smem na blogu da iznesem svoje misljenje, shhhhh :)))
P.S. Nije mi jasno poredjenje sa hirurskim operacijama, buduci da sam gotovo (pa recimo 95%) sigurna da pisanje bloga ne moze da ugrozi neciji zivot ili zdravlje.
P.P.S. I sta ima loseg u kuvanju rucka, pravljenju ajvara, vodjenju dece kod madjionicara? Da li je to nespojivo sa pisanjem bloga ili iznosenjem sopstvenog misljenja?
Pošto sam dosta lenj bloger i nezaposlen novinar/urednik ne znam imam li pravo na diskusiju:) Ipak, ne mogu da odolim. Od silnih pismenih novinara sve se dimi po Srbiji… U mom kraju bi rekli – p***in dim. Izvinjavam se na psovanju čak i sa autocenzurom. Postoji i “strukovni” izraz po kome je cest novinarski zadatak napraviti pitu od go**na da sve ukupno manje košta, pa kvalitet po defaultu niko i ne gleda. Bolje je i da kradu blogerske tekstove nego da cede talenat u pokušaju. U to ime, pozdrav svim “udaračima” koji svoju dušu ostavljaju na blogovima svima na radost. Pozz Amarilis i hvala na online lekcijama, a Mahlat podrška:)
Miljo, lektorisanje sopstvenih tekstova mi je išlo od ruke, ali eto :-).
Moja priča je samo prisećanje i lično iskustvo iz davnih vremena. Mahlat i njena priča su aktuelni i kako čujem stigli su i do TV-a. Nadam se da će njena priča imati lep kraj.
Dr, ali bez tačke, hvala na lepim rečima i dobrodošla.
Nadam se da ajvar nije zagoreo 🙂
Izgleda da kuvanje i deca ne idu sa ozbiljnim poslovima, kao što je razmišljanje na neku temu, tako bar kažu neke “javne” ličnosti.
Mis Dejzi, hvala na uključivanju u diskusiju. Eto nama komentara iz struke 🙂
Bilo bi verovatno bolje da se malo više druže i sarađuju novinari blogeri. Za sada stvari ne stoje najbolje ali, ko zna…
Biće još online lekcija 🙂
Nije li prepuštanje pisanja određenoj klasi ili grupi ljudi ustvari stroga cenzura?
Poznato je da su u tehnici do mnogih velikih otkrića došli upravo amateri. Zašto ne bi isto tako bilo i u drugim oblastima života?
Da li su svi veliki pisci bili isključivo profesionalci?
Po čemu pisanje profesionalnog novinara mora biti objektivno i istinito?
Po čemu pisanje amatera ne sme biti objektivno i istinito?
Nemam ja šta posebno još dodam. Hvala na kometaru.
Draga Amarilis, ja se nacisto izgubih kada nalateh na svoj tekst u Blic Magazinu pre neki dan. Moj tekst, plus par recenica nekog “novinara”, ali se niko nije potpisao. Obratih se Blicu, oni se prave ludi. Ja kao jesam neki pravnik, ali pojma nemam da li da dizem sve lonce i poklopce koje imam ili nemam pojma sta… Daj mi neku rec, savet, jer pojma nemam sta cu.
Draga Em,
hvala na komentaru i poverenju, ali nisam sigurna da sam ja prava osoba, koja bi eventualno mogla konkretno da pomogne. Na netu sam naišla na opise takvih slučajeva, a pružila sam konkretnu podršku Mahlat. Koliko sam ja informisana, jedini način je dići što veću galamu u kombinaciji sa tužbom. Ako ikako mogu da pomgnem, tu sam.
Puno sreće 🙂
Comments are closed.