Kuc, kuc, ko je? – Naprednjaci

Nikako da pronađem dovoljno vremena da sednem i napišem post. Ne mogu da kažem da je bilo posla preko glave, ali skupile se neke obaveze. Danas sam sela, relaksirana, puna tema o kojima bih da pišem. Ali ne da se. Izgleda da moji postovi sami sebe biraju, ponekad.
Samo što sam se ulogovola i odgovorila na komentare, koji su stigli u međuvremenu, kasnim sa odgovorima a to tako mrzim kod sebe (moram da poradim na tome), kad ono kuc-kuc na vrata ili tačnije zvrrrrrrrrr.
Naravno, imam špijunku na vratima, pogledam, moje komšije, njih dvojica. Odmah sam znala o čemu se radi i pre nego što sam otvorila vrata. Već sam pisala o tome, ja živim u “naprednjačkoj zgradi”.

– Dobro veče, komšinice – prozbori moj dragi komšija, sa osmehom od uva do uva (inače mi se ne javlja uopšte, bog te pitaj zašto, pa sam i ja odavno odustala od pozdravljanja)
– Dobro veče – prozbori i moj drugi komšija, sa kojim sam u mnogo boljim komšijskim odnosima i koji me uredno i uporno vrbuje za svaku akciju tipa – Idemo da ih rušimo! Zašto? Da ih ne gledamo više!
– Dobro veče – odgovorih i ja, uz svoj najbolji odmeh i rekoh – Ne!
– Kako to mislite ne, komšinice, pa još nismo ništa rekli.
– Ne morate ni da mi kažete, ja ću Vam reći, pišite u te papire, koje držite u rukama – Ne, ne dajem svoj siguran glas naprednjacima.
– Ali, zašto komšinice, nemojte tako, dajte da porazgovaramo, vidite li dokle su nas ovi Vaši doveli.
– Ali kako Vi znate, koji su moji, dragi moj komšija, pitam ja? Što se razgovora tiče, stojim Vam na raspolaganju?
Lepo meni moj komšija objasni, ako nisam za naprednjake a nisam, cela zgrada to zna, onda sam za demokrate. Meni to baš nije bio neki argument, pomenuh ja i neke druge partije, ali moj komšija na osnovu saznanja sa terena odvrati:
– Ma ‘ajte komšinice, u ovom našem kraju, ima samo nešto malo Koštuničinih, SPS i radikala, ali njih znamo koji su, Vi niste među njima, zna se da ste njihovi – čitaj, za demokrate. (Opa!)
Pokušala ja orno da nabrojim još neke partije, PUPS recimo – u dubini duše, sve češće poželim da sam penzioner, onda bi mi politička opcija bila očita i logična, pa Dinkićeve regione ili Čedu, Vuka…
– Nema takvih u našem kraju – odmahnu rukom komšija, samo što ne reče pu-pu

– Nego da se vratimo mi na našu temu – nastavi komšija – Vi ćete dakle da date svoj siguran glas demokratama – reče on, i udari par recki na spisak.
– Otkud Vama to, ja ništa ni slično nisam rekla?
– Nemojte molim Vas komšinice, pa koja druga realna mogućnost postoji, ili mi ili demokrate, nema treće.
Zamolim komšiju da bacim pogled u te njegove hartije, ako nije neka tajna i dodade mi ih on. Prstom, lepo ja njemu pokazah, stoji stavka: neopredeljen/a
Zamisli se malo komšija, pa me priupita:
– Znate takvih nemamo ni u zgradi ni u mesnoj zajednici(!?),ako baš insistirate. Da li to znači da možda postoji mogućnost da glasate za naprednjake?
Insistirala ja da budem jedina u zgradi, mesnoj zajednici i šire. Što se tiče postavljenog pitanja, opet sa osmehom na licu, odgovorih ja svom nasmejanom komšiji, sa kojim prvi put u životu razgovaram, posle 15 godina, pa mi sve nešto milo:
– Da, komšija, postoji mogućnost, doduše više teoretska, da promenim mišljenje i da glasam za naprednjake. Evo i Vi možete da me ubedite da promenim mišljenje, ako mi date neke argumente iz vašeg predizbornog programa.
Dalje je bilo tužno. Moje drage komšije, aktivisti naprednjaka, pojma nisu imali kako nam se zove predsednik opštine (naprednjak) niti šta je ostvario od svog programa od kako je stupio na vlast. Nisu ni znali da li Voždovačke novine redovno izlaze ( iako su ih oni prvi pomenuli), šta piše u njima ni čemu služe (dođite slobodno u mesnu zajednicu i uzmite koliko hoćete, to ionako niko ne čita – objasniše mi. Posle mog komentara da se te novine izdaju od naših para, mislim da im je bilo malo neprijatno). Ali su zato sve znali o Tomi i Aci a mene to baš uopšte nije interesovalo.
Što se programa tiče i tu smo vrlo brzo zapeli.
Stavka br. 1, kako rekoše, nema korupcije i protekcionizma
Tu stadosmo. Odmah sam im navela primer mog poznanika, pisala i o tome, koji je lepo iz demokratske stranke prešao kod naprednjaka, čim su mu obećali mesto nekog načelnika u našoj opštini. Naravno, nisam preskočila da im objasnim i ko je moj omiljeni urednik Voždovačkih novina.
– Dobro, komšinice, što ste takvi, pa to ima i kod demokrata.
Priznala ja da su potpuno u pravu, ali to je njihov program, zar ne.
Tu moje drage komšije, verovali ili ne, skidoše osmehe sa lica, presaviše svoje hartije i rekoše jasno i glasno, jedno drugom, preda mnom:
– Lepo mi njima (valjda centrala naprednjaka ili tako nešto, prim. Amarilis) pričamo da nam treba program a oni kažu, ne treba vam, samo vi idite u kampanju od vrata do vrata.

Eto, baš sam bila transparentna, trudila sam se časna reč da budem otvorena za nove ideje o budućnosti Srbije, kad ono – nema.
Možda je problem u meni, umem ja da budem zahtevna, da zakeram.

A da, da ne zaboravim. Komšije su već počele da silaze niz stepenice, kada se ja setih da ih priupitam gde ja mogu da pratim kako oni napreduju u kampanji, da li imaju facebook stranu, blog, sajt bilo šta, da ne propustim nešto važno, što bi me navelo da se predomislim.

Komšije mi objasniše da oni ne znaju ni kompjuter da uključe a ne zna ni niko drugi od njihovih aktivista.
– To su znate sve penzioneri i domaćice!
– A omladina, pitam ja, imate li omladinu?
Odgovor, koji sam dobila, nisam baš razumela, ali preneću ga od reči do reči, pa ko razume shvatiće:
– Nemamo mi omladinu u Jerkoviću, omladinu imaju oni na Banjici i to nešto malo.

Pozvali su me da obvezno svratim u mesnu zajednicu na neki sastanak, na kafu a i ja njih da se vidimo na netu.