Sada je ono doba godine, kada se svi prisećamo školskih dana, ne zato što smo nešto posebno sentimentalni niti zato što smo se prisetili, koje doba života nam je bilo najlepše. Prisećamo se naših profesora i profesorki matematike i svih onih računskih operacija, kojima su nas učili.
Doduše, ta matematika i te računske operacije, zbog kojih smo se preznojavali u pomenutom životnom dobu, slaba je vajda od njih.
Najpre smo svi sračunali da je struja energent budućnosti, da je najisplativiji, pa smo u neka davna vremena pokupovali TA peći, zazidali dimnjake i odžake. Bilo je tu i norveških radijatora, pa dogrevanja klima uređajima, trista čuda od kalkulacija. Zatim je bilo šta je bilo, to jest struje nije bilo, onda smo se još više pogospodili, pa bez centralnog grejanja i radijatora ni u ostavu ne možemo da odemo. Ko se nije smestio po stanovima sa centralnim grejanjem uveo je etažno. Onda je matematika rekla gas. Pa smo podizali kredite da se priključimo na daljinsko grejanje na gas. Ove godine, opet nova računica, gas-nikako, struja-evenutalno, drva-preporučeno!
Računa onaj ko ima sa čim da računa, računa i onaj ko nema, da ostane u formi a i da ima zašto da se nervira.
Naravno Amarilis će vam ispričati, kao i obično jednu pričicu, koja ima ili možda nema veze sa ovim uvodnim matematičkim operacijama, odlučite sami.
Ima Amarilis jednog komšiju u kraju. Mnogo vredan čovek, u najboljim godinama, što bi se reklo. Vredan i što je još važnije sposoban. Što bi narod rekao, zlatne ruke ima. Počeo ni iz čega, radio kao u priči dan-noć, štedeo se nije i stvarao. Postepeno i polako. Prvo zanatsku radionicu, pa malu firmicu, pa se posao proširio, danas je bogami uspešni preduzetnik, firma mu ima desetak zaposlenih. Našao je vremena da se oženi sa svojom dugogodišnjom devojkom, prva ljubav iz srednje škole, da zasnuje porodicu, ćerku i sina ima. Kao u priči a nije priča, čovek iz komšiluka.
Lepo čoveku išlo, pa za porodicu nije štedeo. Veliki stan je kupio, pa ga je renovirao, onako domaćinski, sve do cigle je skinuo, pa ponovo sve od početka odradio. Dnevna soba, trpezarija, spavaća soba, soba za sina, soba za ćerku. Etažno grejanje za ceo stan, radijatori gde god čovek pogleda, rebara da ne zafali.
Sve je komšija skockao, pare nije štedeo za udobnost svoje porodice.
Ovih dana čuje se buka u zgradi, po ceo dan. Reklo bi se radi neko nešto, adaptira, sređuje stan.
Krenula tako Amarilis ( kuda, po ovoj besparici, pa u biblioteku) i sretne pomenutog komšiju. Jedva prepoznatljiv od prašine i prljavštine, vuče komšija neki šut.
– Dobar dan komšija, baš ste vredni – pozdravlja ga Amarilis – opet nešto adaptirate?
– Moglo bi se reći! Probijam dimnjak.
– Bože komšija, pa da li je dotle došlo, matematika pokazala da se struja ne isplati?
– E, moja komšinice, nema to veze sa matematikom. To je pitanje duše.
– Kakve duše, komšija? – čudi se Amarilis
– Nešto mi je mnogo hladno oko srca i duše, draga moja Amarilis, ne znam da li bih mogao još jednu zimu da podnesem. Dođem ja tako kući sa posla, obično predveče ili uveče. Šta me čeka –žena gleda tursku seriju, ćerka u svojoj sobi na fejsu, sin igra neke igrice sa slušalicima na ušima u svojoj sobi. Odem ja kod svakog da se pozdravim ali kažu, nemoj sad, sad si našao, baš sad je nešto, što ne može da se prekine i tako svaki dan. Ne viđamo se više, ne pričamo. Kada decu nešto hoću da pitam, oni kažu hajde tekstuj SMS. E dosta mi je. Sad sam lepo demontirao peć za etažno grejanje i u dnevnu sobu postavljam kraljicu peći. Pa lepo da vatra zapucketa a mi svi, porodica na okupu, oko ognjišta. Naučićemo valjda i da razgovaramo i da se družimo. Ima vremena, duga je zima.
A vi? Kako se vi grejete? Šta kaže vaša matematika, da li ćete dušu svoju ogrejati?
Topla prica!
Imam osmeh na usnama na secanje i boru izmedju ociju zbog otudjenosti koja vlada u porodicama.
Sve je izgubilo smisao u medernoj svakodnevnici..
Jao što je divan čika. Bap lepa pričica.
Meni su najlepša sećanja iz detinjstva ona kada su bile resrikcije, pa se svi okupimo u dnevnoj sobi oko svece i igramo neku igricu, smejemo se i lupetamo, a kad dođe struja, neverovatno kako čarolija nestane u sekundici – svako svojim putem ode da neke “neodložne obaveze” obavi.
Zato svaka čast tom čiki.Mada, možda bi jednostavnija opcija bila da zazida utičnice po sobama, pa da se kompjuteri premeste u dnevnu sobu. :)))
Lepa prica. Ujak u Zrenjaninu ima Kraljicu peci, nigde mi nije tako toplo. TA pec mozda moze da zagreje sobu, ali nije isto… nije. Isto tako, secam se da su baba i deda imali naftaricu, koju su lozili s jeseni i zimi. Ma niceg lepseg neko kad se vratis iz skole, baba ti vec greje caj od lipe na toj peci, a kucom se siri miris ustipaka posutih secerom. Zgrabis ustipak odmah, posle te ona vija jer nisi oprao ruke… 🙂 E, onda je kasnije stric zazidao odzak kad je nadzidao kucu. Tjah.
Hvala Zelena, onako komšijski, od srca.
Izgleda da sad samo možemo da zapisujemo, znaš već pričale smo o tome kod tebe.
Dži, dušo, prosto ne znam da li da mi bude drago ili da budem tužna, što pamtiš ta nesrećana vremena. S druge strane, izgleda da uvek ima nešto pozitivno, čemu čovek treba da teži.
Dr,
mnogo toga je čovek izgleda izgubio sa “komforom”, koji ga okružuje.
I ja pamtim mirise uštipaka i menoge druge.
To je upravo ono što nam nedostaje!!! toplo ognjište oko koga će se okupiti porodica… lepa priča!
hehehe:)))
kako mi se kao nik pojavilo ime Tanja???
ps znači: Tanja = Bravarica :)))
Bravarice, hvala:-)
Ovo za Tanju, nemam pojma, važno da si ti sve lepo objasnila.
Comments are closed.