Zvezda

Zvezde, sjaj zvezda na noćnom nebu. Lepota, božanska kreacija.

Jedna priča kaže, da je svaka od tih zvezdica, titravih lepotica na nebeskom svodu, duša čovečija, duša, koja nikad ne umire, za razliku od trošnog i grešnog tela.

Druga, ne priča, već teorija, naučna, nam objašnjava, da kada na noćnom nebu ugledamo sjaj neke zvezde, ta ista zvezda odavno je već mrtva, nema je ne postoji više, nestala je , eksplodirala , spojila se sa vaseljenom koja je stvorila . Ali, sjaj zvezde – svetlost njena, putuje, potrebno je vreme da stigne do našeg noćnog neba, da uđe u naš vidokrug, ogreje i razveseli nam dušu.
Kako neobično i tužno, zar ne. Zvezde nema, nestala je a mi obasjani njenom svetlošću pronalazimo svoj put.

Ovo je priča o Gordani.

Gordana se rodila krajem II rata. Teška su to bila vremena, opasnost, oskudica. Gajiti decu u to vreme, to je bila prava životna kocka. Preživljavala su samo najotpornija deca. Ili , hajde da kažemo skromna, nezahtevna deca. Da, to je prava reč da se opiše Gordanin karakter, najvažnija osobina, ono što je moglo odmah da se uoči kod nje. Gotovo da nije imala nikakvih zahteva, ni prohteva. Bilo joj je potrebno tako malo, da bi bila srećna. A bila je srećno i zadovoljno dete, uvek milo, drago, nasmejano, poslušno.
Milina je gajiti takvo dete. A bilo je dobro i za Gordanu, pošto majka baš i nije bila srećna što je dobila ćerku. Kad se očekuje sin prvenac, ćerka – to mu dođe veliko razočaranje. Tako da mama i nije imala ni volju, ni vreme a kamoli ljubavi za Gordanu. Ona je rasla, što se kaže kao iz vode, a čuvao je i sačuvao Bog, tako su naše bake govorile. Dobro je što je tako bilo, pošto se mami želja brzo ostvarila, dobila je sina jedinca – da, da, sina jedinca; ćerka, pa to se ne računa – 2 godine posle Gordaninog rođenja. A Gordana, ona je naravno bila presrećna što je dobila Batu, Batu sa kojim je mogla da se igra, da ga čuva, hrani, mazi, pazi. To što nije baš uvek bilo hrane za nju sem parčeta hleba, pa to nije bilo važno, važno je da ima za Batu. Što ona baš nema šta da obuče, sve nešto staro iskrpljeno, prepravljeno, nema veze, – Bata je baš lep u novom odelcu i cipelicama.
I tako vreme prolazi, deca rastu, kao iz vode, za tren već su odrasli ljudi.
Gordana je završila srednju školu, naravno odmah se zaposlila, nikad dovoljno para u kući a i Bata studira. Ona je bila zadovoljna, posao kao posao, njoj je svejedno, važno je da se radi i zaradi. Majka bolešljiva, rano otišla u penziju, treba i nju gledati, kuću spremiti, pa posla uvek ima, ali Gordani nije teško, pa kome će da se nađe, ako ne svojima.
A godine prolaze, lete.

Gordana nikad nije bila neka lepotica. Kad se malo analizira, nije ona bila ružna, sve je na njoj bilo lepo i oči, nos, usta. Samo tako nekako uobičajeno. A I ona nije volela da se udešava, urednost I čistoća, to su bile njene mantre. Ipak nije zauvek ostala nezapažena. Svako oko ima svoju iskru.
Zaiskrilo je Gordanino oko kad je upoznala Milana a bogami, zaiskrilo je i Milanovo.
Nije prošlo mnogo vremena, krenuše stvari svojim tokom. Venčanje, rođenje ćerke.
Voleli su se Gordana i Milan, nema tu zbora. Ali, život ima svoje puteve, svoje staze i bogaze. Jedan trenutak nepažnje, nesreća i Milana nema više, poginuo je na radnom mestu.
Gordana je svoju bol i tugu držala u sebi. Njena ljubav prema Milanu je ostala ista, vatrena i živa, zatvorena u duši i srcu. Samo jednom se ljubi, a ona je bila Bogu zahvalna što je bila blagoslovena Milanovom ljubavlju.

Život ide dalje. Vratila se Gordana sa ćerkom u roditeljski dom. Otac je međuvremenu umro. Brat je studirao i dalje. Mama! Mama je bila stara I bolesna.
I eto naše Gordane u svom sudbinskom okruženju. Svakog dana posao, pa kući da se skuva ručak za sutra i spremi kuća, opera veš… posla uvek preko glave. Mama ne može ništa da radi, slaba je, mora da se odmara, šeta što više. Brat uči, studira. Doduše već je deset godina od kako se upisao, ali težak je to fakultet. Treba i njega gledati, omogućiti mu uslove za koncentraciju, da uči na miru. Malena, lepotica Gordanina, raste, prelepa i prepametna. Sve u svemu Gordana je srećna, okružena porodicom koju obožava, prepuna ljubavi za svakog od njih. Noću kada je sama sa sobom, vraća se svom Milanu. Ali dani su za njene najmilije, ništa je ne čini srećnom kao zadovoljna lica njene jedinice, Bate i mame.

I naravno godine lete. Prođe jedna decenija, dve… Mama, mama je stara I bolesna. Brat pa tu je negde, skoro da je apsolvent, ali nisu ga razumeli profesori, možda su bili i ljubomorni, ko će ga znati. Ne ide više na fakultet. Da radi Bata neki posao mastiljarski kao ona sama, ne ide. Alkohol se nekako sam nametnuo kao rešenje, da potopi sve Batine nedosanjane snove, sve tuge i razočaranja.

Mamina lepotica, za nju i zvezde sa neba mama Gordana skida, kad je potrebno. Šta više reći, mažena, pažena, ništa teže od kašike da ne podigne, ništa drugo ona ne treba da radi, samo da uči i da lepo živi svoj život.

A Gordana! Gordana je išla svojom životnom stazom, bez zastoja, bez predaha, puna ljubavi, pažnje, razumevanja, strpljenja za svoje voljene, svoju porodicu. I tako u tom hodu, po naizgled utabanoj stazu, odjednom je pokleknula, pažnja je popustila Gordana se izgubila, zalutala. Zalutala je u zimu, izuzetno surovu zimu, kakvu niko nije očekivao a najmanje Gordana. Za studen, koja se u kosti uvukla, nije bilo leka. Rak, glasila je dijagnoza. Mama, brat i ćerka nisu mogli da veruju. Pa to je Gordana, ona nikad, nije imala ni kijavicu, nikad je ništa nije bolelo, nikad nije išla kod lekara. Ona je negovala sve njih, ona je bila snažna, neuništiva.

Nije dočekala proleće. Sneg je padao na dan sahrane.

Pošto nije imala prijatelja, gotovo niko nije ni došao na sahranu, sem nešto malo rođaka i komšija.

Lepo je bilo opelo. Pop je bio mlad, tako je lepo pojao. Mama, Bata i ćerka su stajali, više nemi nego uplakani, još uvek u neverici, da se sve to stvarno dešava, da ih je njihova Gordana izneverila, da ih je zauvek napustila.

U jednom trenutku, pričale su posle komšinice iz zgrade, baš pred kraj opela, kao da je neka svetlost zasijala u kapeli, blaga i topla i obasjala mamu, Batu i ćerku. I oni sami su to oseteli. Kažu, pomislili su da su videli Gordanu u tom trenutku.

I jesu. Videli su je konačno u svojim srcima.

Zvezda je zasijala poslednji put. Svetlost mrtve zvezde je dospela do duša, koje izgubljeno lutaju pod svodom nebeskim.