Politički izbori, prvi, sledeći i – četke, metle i blogovanje

Naš čuveni, sada pomalo zaboravljeni slikar, Milić od Mačve umeo je da priča priče o Srbiji, kao o mestu gde se nalazi pupak (čitaj centar) naše planete. Ja naprotiv, ponekad pomislim da se na ovim našim prostorima, sakrila neka crna rupa, koja protivno svim zakonima firzike i astrofizike guta samo sećanje naroda, koje žive na ovim prostorima.
29. novembar je praznik, je dugo bio važan, u vreme kada na ovim prostorima nisu postojale firme, nego preduzeća, kada se radilo i zarađivalo, tada je taj praznik značio nešto. Lepo ili ružno, sada nije ni bitno, više ga se niko ne seća.

Nedavno preminuli Ante Marković je bio poslednji premijer te države, jedno vreme veoma poznate širom planete, po imenu SFRJ.
Od Ante Markovića ću početi današnju priču, priča koja počinje u vreme kada su titrali poslednji zraci svetla, pre nego što je pala tamna noć.

Šetam tako po mom voljenom Jerkoviću u iščekivanju “nekih boljih dana” sa nemim pitanjem, koje je odavno Bora postavio, kada će svanuti zora i ugledam bilbord – stari poznanik je opet tu, slogan – Hoćemo Šešelja i …
o da, tako već evo ima 21 godina. I smorim se načisto!
………
Te 1990 godine u pomenutoj državi SFRJ, sa Ante Markovićem na kormilu, u preduzećima prosečna plata je bila oko 700-800 nemačkih marka (eto, ni njih više nema). Ne bih mogla tačno da vam preračunam, koliko to danas vredi. Za te pare ste u novembru te godine mogli da napunite frižider za mesec dana, poplaćate sve tekuće račune, kupite potrebnu zimsku graderobu za porodicu, a za 2 takve plate u porodici, smislite sami šta je sve bilo moguće. Te godine su duvali i neki novi vetrovi u Evropi a Srbija se spremala za prve višestranačke izbore za prvog predesdnika Republike Srbije.
Reality show kao koncept nije bio poznat, ali predstavljanje kandidata na TV-u je bilo veoma blizu tom konceptu, u mnogim segmentima ga je čak i prevazilazio.

Bilo je mnogo kandidata, većina od njih nikakve veze nije imala sa politikom. Narod se zabavljao iz dan u dan, slušajući kao predizborni program, poeziju instruktorke vožnje ili se saosećao sa mukama kamermana, dok je pokušavo da jednim kadrom obuhvati kandidata, koji je iz poštovanja prema svom narodu ustao i celu emisiju proveo u stojećem stavu i totalno zbunjene voditeljke, koja do kraja emisje nije mogla da odluči da li je u redu to što sedi ili i ona treba da ustane. Posle izbora, lepo su se zabavljali svi ti kandidati, dok su brojali novac, koji su dobili od države za kampanju.

Za radoznale izdvajam 4 kandidata, i to po redosledu, koji su imali nakon glasanja.

1. Slobodan Milošević je bio jedini kandidat, koji je odbio da predstavi svoj program. Samo je pročitano kratko obaveštenje da je njegov program isuviše dobro poznat i da on nema potrebe da oduzima vreme svojim građanima, nego da se lepo, u tom terminu, zabave sa spletom narodnih pesama i igara.
To je u suštini bilo tačno. Sloba je već izgovorio svoje istorijske parole u stilu – Niko ne sme da vas bije i to je bilo to što se tiče njegovog programa. Jedini amandman je dodat nešto kasnije- 1996 i glasio je – Volim i ja Vas!
One dame, sa malo dužim sećanjem, sa setom će se prisetiti mantila, koji su nekada bili popularni,a imali su 2 lica. Bili su tako praktični, sve isto samo dve različite boje, okreneš na stranu, koja je prikladnija za dati momenat.
Sloba je okrenuo mantil, prevrnuo ga na drugu, prikladniju stranu za taj istorijski momenat i komunistička, internacionalna partija je postala SPS.
2. Vuk Drašković
E, Vuče, Vuče i tebe gledam 21 godinu, gledam i slušam i sve manje čujem. Pitam se kako tebi nije dosadilo, da li ćeš otići bar u starosnu penziju?
Pored sve buke i halbuke, koja prati Vukova pojavljivanja, nije dobio ni u jednoj izbornoj jedinici, koliko me sećanje služi.

Ivan Đurić
foto legat Ivan Đurić

3. Profesordr Ivan Đurić, koji na žalost nije više među nama, naučnik, svetski priznati stručnjak, vizantolog, kao princ, direktno prenesen sa vizantijskog dvora ušetao je u srpsku politiku kao kandidat stranke, na čijem je čelu bio pomenuti Ante Marković.
A kakvih je tu tek bilo priča i komentara, profesor Đurić u svom kabinetu, okružen knjigama sa svojim psom škotskim ovčarom, priča odmerno, argumentovano, staloženo o svojoj viziji budućnosti Srbije. Šta bi drugo, nego na njegovu seksulanu opredeljenost, gde može neko takav da bude Srbin, muškog pola.
Za one koji nisu znali, najlepši par, koji u tim vremenima šetao Beogradom su bili baš Ivan Đurić i jedinstvena Biljana Vilimon.
Jedini je uspeo da pobedi Miloševića u par izbornih jedinica u Vojvodini. Nakon toga je napustio politiku, Srbiju i ovu sferu postojanja, poznatiju kao život naš nasušni.

4. Dr Vojislav Šešelj je tek počinjao svoju političku karijeru i svoju kandidaturu je predstavio kao način za promociju političkog programa svoje partije. Na končanoj listi završio je četvrtom mestu iza dr Sulejmana Ugljanina.

5. Nikola Šećeroski je bio zvezda tih izbora. Izbore je završio na solidnom 26 mestu, postao poznat po četkama i metlama, drag gost u zabavnim programima tog vremena, čak je i bio angažovan u nekim filmskim projektima. Neću Vam linkovati predstavljanje njegovog programa, mada ima i toga na Youtube. Čovek je bio polupismen,mada možda bi se neko i nasmejao i zabavio. Nije to bitno, već sledeće:
od svih kandaidata, profesionalnih političara, naučnika i ostalih, jedino je polupismeni čovek iz naroda rekao u kameru:
– Biće rata

A izbori su opet pred nama, tu je Vuk, tu Voja, tu su i ovi ostali. Da li ima nekog ko će reći istinu, koja nam je svima poznata a niko nema petlju?
Da, za koga čete glasati?
Da li vidite prst pred okom ili svetlo na kraju tunela?
Ja se osećam malo umorno, Boro – pevaj još jednom: Tamna je noć…..
ljudi opet uživaju u nadi…..
svi čekamo neke malo bolje dane…..
zora nikako da svane!
Ili smo već odavno nestali…..

P.S. Hvala na inspiraciji Miljo,i ja se nadam da nam blogovanje neće zabraniti 🙂

8 COMMENTS

  1. Seceroski 😀 gde se njega seti Komsinice? 😀
    Potpisala mu se ja na listu 🙂
    Boze kad se ovako podsetim nekih dogadjaja bude mi tuzno pa smesno i tako u krug..

  2. Da, meni je iz ove perpektive samo tužno, iskreno da vam kažem. I kako napisah maločas kod Milje, pogotovo na današnji dan. Jer, nešto imam utisak da su jugonostalgičari sve brojniji i glasniji.

    Kako god okreneš, posle raspada je sve krenulo naopako, a koliko se meni čini, ni u bivšim yu republikama nije ništa bolje.

    Al’ birali smo, pa eto nam (birali i šta da radimo, kao države, i za koga da glasamo, kao pojedinci).

  3. Svaka čast, savršen post!
    Tako si me prenela u te godine da se sve osvrćem da nisam kojim čudom uletela u “vremensku mašinu”.
    Imamo svi mi, neko manje neko više, tog “mazohističkog patriotizma” u sebi, kako je slikovito nazvao svoje stanje prof. Đurić.
    I pitam se da li je moguće da nam se istorija neprestano ponavlja, da kao najgori ponavljači ni posle stotog preslišavanja ništa ne zapamtimo!

  4. Nado, ne znam da li sam baš da akcenat bude na jugonostalgiji, možda više na izborima i mogućnostima(čitaj nemogućnostima) koje izbori pružaju.

  5. Hvala Miljo! Imam utisak kao da se sve to dešavalo juče a žalosno je što se isto dešava i danas a i sutra.
    Izgleda da sve zaboravljamo, ponavljanje ne pomaže.

  6. Dr, hvala. Šećereski je u suštini imao zdrav program, svi metle u ruke pa bi nešto i uradili do sada.
    Mantili, pominjani u postu imaju izgleda i više lica, nema takvih u prodaji.

Comments are closed.