Hijo de la Luna

3902924070_18a5ce70e7

Neki ljudi, bilo ženskog ili muškog pola, kao da ne smeju ili ne umeju da prožive dodeljen im ljudski život. Rode se, rastu, žive i nestanu iz ove naše stvarnosti. Tek tako, kao da ih nije ni bilo, kao da što pre treba da odu. Mnogi se ponekad zapitaju – otkud oni u našim životima, kad im tu nije mesto? Jednostavno se stvore sa tim osećajem nepripadanja , koje je obostrano – osećaju ga i oni sami a i ljudi, koji bi trebalo da su im bliski, da ih vole. Pravo pitanje bi možda bilo – ko je tu pogrešan, da li oni ili njihovo okruženje. Da nisu samo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme? Ili su možda promašili galaksiju, univerzum, možda je dobro mesto i vreme, možda je u pitanju neki paralelni svet…. možda su samo malo zalutali……

Bila je tako krhka. Krhka, kada je došla na svet, krhka dok je odrstala, krhka kada je umrla.
Ti ljudi oko nje, nekad ih je videla kao kroz maglu, slušala je šta pričaju a nije ih čula. Mama, tata, sestra…
Tako su svi bili čudni, tako glasni, grubi… Mala je bila, kad je definitvno shvatila da je boli, boli je da je vole, boli je da je maze I ljube, boli je kada oni pričaju, boli je … sve je boli, njen život je boli.
Volela je noć, tišinu, volela je zvezda sjaj na noćnom nebu, priče koje je vetar noću pričao, o da, volela je Mesec. Mesečina srebrom protkana, punila joj je telo sokovima. Noću je bila sama, noću je bila svoja, noću je čak nije ni bolelo, noću je živela.

Sva malena, krhka, nežna, prozračna, nije volela ničije društvo, volela je samoću, sama je sebi bila dovoljna. Satima je sedela sama i igrala se sama. Igračke nije volela. Bilo je to gotovo neverovatno otkriće za njenu porodicu. Imala dve-tri godine , kada su shvatili da nju interesuju samo knjige. Satima je zurila u knjige, nema, zanesena. Nikada nije pocepala nijednu knjigu. Kao da je oduvek znala kako da okreće strane, kao da je oduvek znala da čita. Sama je i naučila da čita. Sa 5 godina je čitala kao druga deca u dobi od 10.
Mrzela je čike i tete u belim mantilima. Stalno su j nešto pitali, bockali, stavljali neke žice. I vrteli glavom. Mama je plakala posle tih poseta, znala je to iako se krila od nje. Bilo joj je žao, na neki način. Opet sa druge strane nije joj bilo jasno, mama plače, nju boli kad ide kod tih teta i čika u belim mantilima a ponovo je i ponovo vode tamo.
Onda je došlo vreme da ide u školu. Mala je to bila škola, daleko od njihovog stana, nije naravno ni to volela, ali ko je nju šta pitao. Bilo je dece tamo, čak i nekih, koji su bilo malo slični njoj, drugi su bili još čudniji i drugačiji od nje. Opet su plakali, mama, tata zato što ide u tu školu. Ništa joj nije bilo jasno. Ona nije želela da ide, oni su plakali što ide a opet su je uporno vodili.
U školi, obično nije slušala ništa. Uglavnom je nastavnici nisu ni terali ništa. Volela je samo jednu nastavnicu. Bila je stara,jako stara, bar se njoj tako činilo. Sva deca su je zvala baba Rada. Baba Rada je volela svu decu bez obzira kako su čudna ili da kažemo drugačija bila. Ona nije volela da deca sede u klupama. Deca su sedela njoj u krilu, na stolu, na podu, oko nje, kako je ko hteo a baba Rada je pričala. Pričala je priče a deca su uživala. Taj predmet, sećale se, zvao se istorija.
Tako je prošlo par godina u školi. I onda je baba Rada ispričala priču. Priču o Seleni.
Selena , Eja i Helios. Dve sestre I brat. Brat bog Sunca tj. Sunce lično, i sestre Eja – Zora I Selena –Mesec.
Selena kako jezdi nebom u svojoj kočiji, koju vuku volovi, Selena zaljubljena u pastira Endimiona, Selena….,
– Ne, ne, ne, neeeeeeeeeee, – najpre se čuo tih glasić, a onda je postaajo sve jači, dok se nije pretvorio u krik
– Dušo, mila, smiri se, – pokušavala je baba Rada da je smiri, da utiša njene jecaje, koji su ozboljno prerastali u histerični napad.
– Ne, ne, to nije istina, nije tako bilo!
– Ispričaj nam svima, kako je bilo. Ti znaš priču o Seleni? Možda sam ja nešto pobrkala! – umirivala je baba Rada.
Mora da im ispriča. Pokušala je da se smiri da dođe do vazduha.
– Ja sam Selena. Ja znam kako je stvarno bilo. I kako jeste. I kako će uvek biti. – započela je Selena bez daha svoju priču.
Prvi put je postala svesna sebe , ko je, kako joj je ime. Odazivala se ona na neko drugo, njoj strano ime, kojim su je do tada zvala, više da udovolji drugima, da ne galame, da ne prave buku.
Znala je da nešto nije u redu, jednostavno nije mogla da se seti. Sada odjednom svega se setila, imena, svog života, setila se sebe.

Ja sam Selena, prekrasna, srebrna boginja Meseca, sestra Heliosa i Eje. Moje kočije, kao i moja kosa, sijaju srebrmim sjajem, dok jezdim preko svoda nebeskog u kočiji,koju vuku srebrni konji. Imam divnu srebrnu haljinu i srbrni polumesec na glavi…. I ja volim Lunu, boga tamne strane Meseca , i ……….

Probudila se okružena čikama i tetama u belim mantilima. Opet su je bockali, kuckali, pregledali.
Ona je samo tiho plakala i ponavljala da ne zaboravi:
-Ja sam Selena, moje ime je Selena. Ja volim Lunu i Luna voli mene. Luna će me odvesti odavde, videćete….
Nikada se više nije vratila u školu. Nije joj bilo žao zbog toga. Sedela je u sobi, nije nigde izlazila, uglavnom je čitala knjige, koje su joj donosili. I to noću. Danju je spavala. Spavala je tako čvrsto, da su često proveravali da li ježiva, drmusali je, polivali vodom.
Ona se budila posle izvesnog vremena i govorila :
– Moram da spavam, pustite me, moram da čekam Lunu. On dolazi noću.
Vremenom su je pustili na miru.
Godine su prolazile. Ne može se reći da je mnogo porasla. Selena, kako su je sada svi zvali, je ostala sitna, krhka devojka, duge prelepe svetle kose i ogromnih, sanjivih, crnih očiju. Sanjala je svoje snove, tiho, ne puštajući nikoga ni blizu.
Jednog dana joj je pozlilo. Počela je da povraća. Nije mogla da prestane. Nije ni pokušavala da odgovori na pitanja šta joj je.
Njeni su se uspaničili. Hteli su da je vode u bolnicu.
Čim je to shvatila, Selena je progovorila.
– Nije mi ništa, pustite me. To je zbog sina.
Mama je naravno, opet počela da plače, uverena da Selena priča neke nove gluposti. I nastavila je da je pakuje za bolnicu.
– Kad Vam kažem, dobro sam, samo moj mali sin raste, proći će.
Ipak su je odveli u bolnicu. Jedva su je smirili. Pokazalo se da je ovog puta Selena bila u pravu. Čekala je bebu.
Porodica je bila u šoku. Selena nikada nije izlazila iz sobe. Niko nije mogao da uđe kod nje, stanovali su visoko. Morali su da pokušaju, da je pitaju, ko je otac.
– To je Lunin sin. Sin Meseca. Oduvek sam Vam govorila da će Luna doći. Niste mi verovali. Došao je. Samo kratko, posle toliko vremena. Uskoro ću i ja ići sa njim.
Selena se vratila kući da sačeka rođenje svog sina. Bila je tako lepa, tako mirna u trudnoći. Prosto je isijavala. Tih dana, ukućani su se nekako utišali, konačno, samo su nemo posmatrali blaženu Selenu. I prvi put su osećali njenu sreću.
A Selena je noćima sedela pored prozora, mazeći stomak i pričala priče svom nerođenom sinu.
Kada je došlo vreme porođaja, Selena se obratila majci, možda prvi put u svom životu;
– Ja sad moram da idem, kod Lune. Čuvaj mi sina. Ispričaj mu obavezno, reci mu da je sin Meseca.
Zagrlila je majku, oca i sestru, koji su se gušili u suzama i otišla.
– Porodila se vrlo lako, pričao je posle lekar, – gotovo bez bola. Tražila je da vidi sina, dotakla ga, sklopila oči i ….., žao mi je. Nije se mučila. Jednostavno je bila suviše slaba.

Sin Meseca je prvi put udahnuo vazduh, primirio se za tren, kada je osetio majčin dodir i ostao sam na svetu, koji nije bio njegov.

– to be continued –

10 COMMENTS

  1. Ova priča o postanju Hijo de Luna je mitski bajkovita, tj. graniči se sa religijskim momentima. 🙂 Divno! Zaista si vrlo nadahnuto opisala majku koja zapravo ima samo jednu svoju ulogu u “ovozemaljskom” svetu.

  2. Selena je danas jako loše spila
    Sva je vlažna po svojim uglovima
    Ona želi bježat’ nekud, želi crnog Mandinga
    Za Mandingom ide daleko, do Ekvadora
    I tamo mijenja ime u Emanuela
    I tamo gori u vatri tropskog požara.

    Neodoljivo me podsetilo na ovu pesmu Zabranjenog pušenja.
    Sjajno je, Amarilis, vidi se da te je ovaj lik posebno inspirisao.Naročito mi se sviđa što su svi delovi različiti, kao posebne celine jedne kompleksne priče (što i jesu), uvek sa zadovoljstvom pročitam svaki, bez onog utiska da sam to već pročitao, nema dosadne jednoličnosti, prosto je super.

  3. O, dragi moj Kajzeru, kud ću ja s tim pohvalama.
    Šalim se, prija. Da, volim ovog dečka iz drugog univerzuma. Nije mu lako na ovoj našoj planeti. Ipak, ponekad samo, rumenilo zore osveži i njegov dah…
    p.s. Uopšte nisam znala za ovu pesmu Zabranjenog pušenja, sad ću da je tražim.

  4. Priznajem da si me dobro “uvukla” u tvoju priču. Razmišljao sam o tome ko od likova zaslužuje da “preživi” neku buduću katarzu i odjaše u zalazak sunca. Mislim da sad više nemam tu dilemu. Ovaj lik se zato i rodio. Samo neko ko je sa nekog drugog mesta može da se dovoljno distancira od čistilišta u koje češ ga spustiti…

  5. Ja se i trudim da te uvučem u priču. Obećao si mi Leu Kiš. Vredi truda 🙂 .

    Katarza i čistilište, hmm! Videćemo!
    p.s. kud ćeš većeg čistilišta od Srbije!

  6. Evo i mene konacno 🙂
    Divno je, ocarana sam skroz i jedva cekam dalju pricu o njemu 🙂
    Nemam sta drugo da dodam. Mislim da cu se totalno zaljubiti u tvoje mezimce !

  7. Lepo je što si nam se vratila.
    Sviđa ti se Hijo da la Luna. Važno mi je da nije ispao elfovski!?!
    Doduše, već si ga upoznala, ako si čitala ranije nastavke, tako da ti se neće baš tako dopasti, kad ga prizemim. A moram. Dramaturg već vrišti, Amarilis u panici!

LEAVE A REPLY

Da li si dron? *