imela, imenica ženski rod
značenje reči imela.
-
zimzeleni grm, poluprazit koji raste na drveću, lat. Viscum album
primeri upotrebe reči:
Imela raste kao zimzeleni grm koji se pomoću sitnih korena širi po listopadnom drveću, jelama, borovima i voćkama.
Za druide (sveštenička klasa u zajednicama starih Kelta) hrast i imela imali su bitan značaj pa se tako sve što je raslo na hrastu smatralo svetim darom samih bogova.
Тамо би требало доћи и имелу потргати да се змија не пробуди. Онда би је човјек могао скухати, воду попити и свака би травка рекла од каквога је лијека
Imela, koja se rijetko nalazila na njima, kad bi se pronašla, dočekana je velikim slavljem, naročito šestog dana nakon punog mjeseca, kad su pripremane ritualne gozbe i slavlja ispod drveća.
Pročitaj: kako je nastala reč parfem
Затим говори о биљкама наметницама или паразитима и писац у паразите увршћује имелу
Imela cveta od marta do maja, a donosi plodove od avgusta do novembra. Od početka oktobra do kraja decembra beru se i suše listovi i tanje drške. Sledeći period branja je od marta do aprila. A ovo je veoma bitno jer u ostalim mesecima biljka nema lekovito dejstvo. Plod imele je otrovan dok su drška i list lekoviti.
Imela se koristi isključivo hladnim natapanjem u vodu, mada u poslednje vreme preporuke idu i da se može koristiti u vidu praha pomešanog sa medom.
Interesantno:
Vuk u rečniku navodi odrednicu imela odnosno mela:
мѐла { [ имела ] }, f. die Mistel , viscum [album L. ,; [ cf. лепак ]. На којој би се лијесци нашла мела, под оном лијеском има гуја с драгим каменом на глави, или још Бог зна каково друго благо поред ње (тако приповиједају: јер се мела ријетко налази на лијесци) . link
Poreklo reči:
imela – starosrpska i praslovenska reč *ьmela
ruski – оме́ла
češki – jemli
poljski – jеmiоɫа
Interesantno:
Čajkanović ubraja imelu u lekovite biljke u svom delu – Rečnik srpskih narosnih verovanja o biljkama.
Navodi je kao lek protiv šuljeva (bobice skuvane u vinu), protiv jektike (tuberkuloza) i sifilisa.
