Srbulje – srpske crkvene knjige
Srbulja – reč koju je skovao Vuk Karadžić (pismo Kopitaru od 1.08.1916). Nalazi se u Vukovom Rječniku i znači – stara crkvena knjiga (rukopisna ili štampana), koja je (jezički) bliža srpskom dijalektu nego ruska (ruskoslovenska) izdanja. – italik, moji dodaci.
O srbuljama postoji članak i na Vikipediji – link ili link.
Taj, prilično nepoznat termin odnosi se dokumenta, knjige, rukopise na čitavu istoriju srpskog naroda, jezik koji je postojao i razvijao se vekovima pre Vukove reforme ili bune, kako je naziva Milan Budumir.
Otkud taj termin kod Vuka? Znamo kako se odlučno borio za “narodni jezik”, protiv jezika koje koristi sveštenstvo i kako popovi i kaluđeri čate. (vidi Rječnik, ista odrednica).
Tri Vuka – Karadžić, Vrčević i Popović
Ako opet odemo na vikipediju, ovog puta englesku verziju link, u delu gde se nalaze refernce, pod brojem 14 naveden je Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 1964 i sledeći citat:
“Три Вука, Караџић, Врчевић и Поповић, скоро су опустошили Црну Гору у погледу србуља (припомогли су и руски научници). Изнели су их на товаре. То се види из њихове преписке. “
Da proučimo i citate, koji slede, a koji se više odnose na pravac Beč, Evropa zapad i sever:
” A da je bio vešt trgovac poput svojih Rišnjana, u to nema sumnje. Zajedno sa Vukom Vrčevićem poslao je Karadžiću nebrojeno srbulja, koje je zatekao po bokeljskim pravoslavnim crkvama…. “
“Karadžić je izgleda za male pare otkupljivao ove dragocjene rukopise i štampane knjige do kojih je Popović lako dolazio. Tako su opustošene ionako skromne biblioteke naših parohijskih crkava i manastira u kojima su se vjekovama čuvale ove dragocenosti. U tome ga je pomagao i Vrčević. Izgleda po svemu da je ovde obojici bila na prvom mestu lična korist, od koje se ni Karadžić nije uzdržavao.”
Istoričar književnosti Miodrag Popović u knjizi o Vuku Karadžiću za Vuka Vrčevića navodi… “verujući da će knjige kao svetinje čuvane biti i koristiti narodni um u Beč slao sanduk za sandukom i ne sluteći da Karadžić na njima dobro zarađuje.”
Mediteranaska zagonetka, Slavo Stojković, Nolit 2008, str. 61-62
Vuk Karadžić i trgovina starim srpskim rukopisima i knjigama
“Morao je da se baci u trgovinu starim knjigama i rukopisima, koje je nalazio po manastirskim budžacima i tavanima. Ova mu je trgovina donosila više nego sva njegova pisanija. Tako je i Vuk već onda saznao, iako u nas još nije bilo materijalističke dijalektike, da je bolje trgovati gotovom robom, nego novu robu izrađivati. Razume se da je Vukova trgovina bila za nevolju.”
Sa Balkanskih istočnika, Milan Budimir, Srpska književana zadruga, 1969, Vukova buna, str. 110
Šta zaključiti iz svega ovoga?
Vuk Karadžič je podignut na pijedestal. Čuvena floskula o narodnom jeziku i Vuku kao tvorcu istog, ponavlja se do besvesti, bez ikakvog poznavanja istorije srpskog jezika.
Nikako se ne smeju zanemariti fantastični radovi i doprinosi, koje Vuk ima za srpski jezik, pre svega kao sakupljač narodnih umotvorina.
S druge strane, postoje mnogi aspekti u Vukovom radu, koji su itekako podložni kritici i imaju dosta veze sa položajem koji ima srpski jezik danas. Istine radi, za taj aspket nije kriv Vuk nego nauka – srbisti i srpski istoričari, koji su kao gumicom izbrisali drevnost srpskog jezika i istoriju naroda povlađujući autortetima bečko-berlinske škole.
I zaista ne mogu da odolim da ne završim ovaj tekst naglašavajući – da ne samo da se Klio stidi, nego se sakrila od bruke i sramote.
Pročitaj još: Kosovo, Novo Brdo, srebro – poreklo srpske reči novac
