Dođe septembar mesec. Đačka radost. Maleni naši, budućnost naša, krenuše u školu. I to za džabe, mesecima već čitamo i slušamo o tome u svim medijima. Talasa tamo neka blogerka, Amarilis, več duže vreme, alo ljudi – carevo novo odelo, prevara. Ko bi slušao Amarilis. Marketing i marketinški stručnjaci rade svoj posao !!!!!(mogo su mi dragi )
I krenulo je. Roditelji pišu pisma novinama da objaves voju muku, žale se po blogovima, forumima, gde stignu. Žale se i izdavčke kuće sa fenomenalnim sloganom – ne štedite na deci, kupite im knjige na kojima mogu da žvrljaju, da ih cepaju, koje mogu opušteno da se raspadaju, pošto su loše povezane, sve u svemu – daj, daj, daj pare, daj.
Tako dođosmo i do teme ovog teksta – a to je – koliko košta znanje u Srbiji.
Odgovor je mnogo, a koštaće sve više i više, zato što je jedini kriterijum koji se uzima u obzir kada je naša prosveta obrazovanje u pitanju zarada. I tu jekraj priče.
Ogromne pare se tu vrte i to je fakat. Uzmite da jedan udžbenik košta recimo 500 din. Pošto nadležni u Mistarstvu prosvete ne znaju koliko ima škola u Srbiji , uzeću procenu Unije sindikata da ima oko 650.000 učenika i kad pomnožim, dobijem cifru od 325.000.000 (325 miliona dinara) ili 3.250.000 evra za jedan jedini udžbenik za sve đake u Srbiji. Da li je potrebna još neka kalkulacija, da podsetim, računala sam jedan udžbenik. A ako pođemo od kalkukacije da za svaki razred imamo oko 10-ak udžbenika (10×8=80) pa to pomnožimo sa gornjom cifrom, ja ne mogu, ko voli nek izvoli.
Kao što rekoh, ko bi slušao tamo neku blogerku. A vi roditelji, sedite pa se zamislite, na šta vi to trošite svoj novac!
A kako to rade u nekim drugim, onostranim državama i kako ćemo i mi raditi, samo je potrebno da dođe neko sa strane(Evropska Unija, recimo) I da nam to kaže na visokom nivou, lupi neku ćušku!
Besplatno, dostupno, transparentno znači na internetu.
Osnovni didaktički materijal je postavljen na Internetu i dostupan je svoj deci. Ko želi dodatno obrazovanje,dodatni didaktički materijal, pomoć, nešto više za svoje dete, on će i platiti. Tako jednostavno I tako na dohvat ruke.
Ali, ovo je Srbija, reći ćete.
Podatak, koji sam ja našla je da u Srbiji trenutno oko 3.000 osnovnih škola ima kompjutere povezane na internet. Da ne pominjem, da za neuporedivo manje novca, mogu da se opreme sve škole i da svima bude dostupno besplatno znanje (deca inače mnogo lakše prihvataju online učenje – to je činjenica, dokazana i glupo je sporiti se oko toga).
Ali, uvek ima ali –
a gde su tu autorski honorari, pa zarada izdavačkih kuća, pa malo da se ovajde i članovi komisija za odabir udžbenika, pa da vam nabrajam dalje, neću, pravite se da ne vidite, pravite se i dalje. To su vaša deca, vaše pare, ćutute i trpite.
Pitajte klince da li oni žele teknjige? Biće komentar – šta deca znaju!
Onda prošetajte do onih preprodavaca udžbenika i obratite pažnju, koliko ima novih, neotvorenih udžbenika. Zašto? Reći će vam klinci, koje niko ništa ne pita – zato što su smor, a sve što im treba, naročito stariji, naći će na netu.
Puno sreće u bacanju pare i ove isledeće godine, to je moja poruka.
Bez teksta i komentara sam. Samo mogu da potpišem svaku tvoju reč iz ovog posta.
Hvala Charolijo 🙂
Problem je samo što će daj pare, daj biti i iduće i one tamo godine, ne vidim kraja.
Ubola si direktno u centar!
Jednostavno, mnoge stvari se kod nas postavljaju na pogrešne noge/osnove, mnogi prioriteti su nam pogrešni, a sve radi nečijeg interesa i džepa!
Net i online izvori ne mogu da zamene knjige, bar ne malim djacima, ali svakako mogu da ih dopune.
Miljo
daleko je to od centra, čim se ponavljaju iste priče svake godine. Ipak, hvala na podršci 🙂
Marjane,
dovoljno je recimo da ih svedu na pravu meru, zar ne.
Comments are closed.