Konačno! Malo radosti i lepote u ovom sumornom, ledenom zimskom danu.

Kad pogledam oko sebe, ne znam šta me više deprimira – totalno odsustvo boja, svuda samo sivilo, belilo, crnilo …. ili – hladnoća, koja svakim trenom sve više osvaja ne samo telo, već i dušu. Po prirodi, stvari bi trebalo da je zima moje prirodno okruženje. Rođena sam, takoreći na samoj sredini zime. Mama mi kaže, da je bilo jako hladno, sa puno snega. To je bilo uobičajeno za te davne zime. E sad, da li grejanje nije funkcionisalo, pa sam se od prvog udaha navukla zime za ceo život, ili vučem neku karmu, ko će to znati. Tata, čisto da se zna, tvrdi da sam tu nemogućnost zagrevanja i ogrevanja u zimskim danima, nasledila od njega, a to nasleđe se prenosi iz generacije u generaciju. Naslediš šta ti je sudbina namenila, ako ne može porodični nakit, vila ili keš, tu je bar neki gen, tek da znamo gde pripadamo.
I tako jutros, u totalnom odsustvu boja kao i u ostalim, već navedenim sumornim okolonostima – lepota, savršenstvo samo po sebi. Moj prvi ovogodišnji amarilis je procvetao.
dalje »