I svanu dan. Onaj dan. Ne znam ni kako da ga opišem. Onaj baš onakav dan, kad prosto ne znam koji mi je, kad nisam čestito ni oči otvorila a već znam kakav će biti i da mi je svega, biću fina, preko glave.
Dakle, muka mi je, vrištala bih, ma ne, plakala bih do besvesti, zarozala se do poslednje kapi, koje mogu da iscedim iz sebe.
Zašto?
Iskreno, pojma nemam.
Kada bih se dala u realnu analizu – ih, svašta bi se tu našlo za hroničnu depresiju. Metafazički, ekonomski, politički, monetarni, familijarni, razloga koliko hoćeš.
Stvar je u tome da sam je nepopravljivi optimista.
Ali danas je dan, taj dan.
Sada vrištim, posle ću opet plakati.
Kažu inženjeri da svaki uređaj, zatvorenog tipa, mora da ima ventil, tako nešto.
Moji ventili su danas otvoreni, para na uši, suze na oči, vrištanje iz grla na maksimumu.
Do sada sam imala obaveze, odradila to što se mora. Suviše sam veliki profesionalac, niko ništa nije primetio.
A u meni, vulkan samo što ne eksplodira, ako se to desi, biće satelitski snimak .
Pitanje je šta sad?
Da opalim po alskoholu, ne mogu, vruće mi je.
Imam neke lilule, ne znam.
Šta mi je kog vraga?
Desi se to meni, ali ne baš često.
Menopauza nema šanse.
To sam već skinula sa dnevnog reda. Kad su počeli da se pojavljuju neki simptomi, te vruće te hladno, pa boli glava, sela sam sama sa sobom i rekla:
– E vala nećeš, mene nećeš zajebavati, menopauzo moja draga. Možemo onako, opušteno normalno da se trpimo i tolerišemo i to je sve što ćeš s moje strane dobiti. Ništa više, ništa manje. Neću ni da mislim na tebe.
I to funkcioniše sasvim OK. Ja se ne bunim a pomenuta menopauza ćuti.
Znači nije to.
Sanjala sam nešto noćas, ne mogu baš da se setim sna. Znam samo da je bila neka selidba a ja nisam bila uopšte spremna.
Verujem u svoje snove, ponekad.
Umeju tako da me pripreme za neke, uglavnom neprijatne događaje, da je stvarno za neverovati.
Ne znam šta ovaj san znači, samo strepim.
Pametniji ljudi, naučnici neki kažu, da kada spavamo, sve ono što smo doživeli, opazili a svesno se pravimo blesavi, ne želimo da prihvatimo, sve to izroni ponovo, uobliči se u snove. Ko će znati.
Uffff, šta sad.
Ako uzmem nešto da radim po kući, tek ću onda u još gori bedak. To je već za sečenje vena.
Ne, završavam post, idem napolje, idem u šetnju, možda do Banjičke šume, to je samo 2-3 km uzbrdo na ovih 30 stepeni. Pa nek me pokupe ako padnem u nesvest, ako nisam u stanju da stignem tamo, nisam nizašta.
Ako stignem, hoću da čujem šta ptice imaju da mi kažu, možda mi otkriju tajnu, kako da završim ovaj dan.
🙁
danas su nam se poklopili takvi dani, samo sto ja znam tacno sta mi je i umesto u sumu na 30c ja sam izabrala nesto drugo od onoga sto si nabrojala.
ja sebi ponavljam ono blesavo “I to ce proci” sto zvuci tako glupavo a u stvari i jeste istina.
Draga moja prijateljice, sve prodje pa i takvi “ludi” dani ali znaš ti to isto tako dobro kao i ja.
Ne želim da te tešim rečima jer reči nisu dovoljne da ti prenesem sve ono što bih umela jednim toplim zagrljajem, pogledom prijatelja i zajedničkim ćutanjem.
Откако су почеле ове врућине, све је више људи у таквом расположењу. Можда и нема везе са временом, али проћи ће.
Сјајна песма 😉
ja bežim u posao kao puž u kućicu… A onda se sve pobrka, pa ne znam da li sam u panici od posla, ili me je panika tamo oterala. I najteže mi je da progovorim o tome,a nekako mi dodje lakše kad vidim da bar nisam sam u toj priči…
Izčupaćemo se već, nekako…
@ Gradiva, Verkić, Letnja Olujo, Miodraže
Hvala Vam na podršci i lepim rečima. Morada prođe, to je samo jedan dan, dva, teramo dalje 🙂
Draga Amarilis, ne sekiraj se. Ima takvih dana. A sve to prodje. 🙂 Mozda bi bilo neobicno da ih nema? 😉
Jeste, Zverko, my dear, sve ja to znam, ali kad uhvati, onda nema tu mnogo pameti ni razuma 🙁
Comments are closed.