Dr Haus, koji je to lik, detektiv ili doktor. Kada bi mogli (ne daj bože da je nekom potrebno da donosi takvu odluku) da li biste odabrali doktor Hausa da vas leči?
Da ispričam redom sve kako je bilo, moj susret sa dr Hausom u sred našeg Urgentnog centra, drugim rečima , da vam ispričam slučaj jednog tromba.
Sve što sledi je istina, ništa dodato, ništa izmišljeno.
Letnje, avgustovko popodne. Meni jako važna osoba, moj tata (81) mi se požali da mu je noga naglo i puno otekla. Pravac lekar u Domu zdravlja, lekar odmah napiše hartiju, uput, papir, kako hoćete, za lekara specijalistu a lekar specijalista, napiše sledeći papir-uput za hitan odlazak u Urgentni centar, dijagnoza tromb unutrašnje vene leve noge, sa objašnjenjem da se zbog godina i ostalih okolnosti mora momentalno reagovati da ne bi došlo do ne daj bože situacije.
Odmah, pravac Urgentni.
Nema veze sa pričom (ili ima) sačeka nas glavni šalter u Urgentom, nema gužve, lepo devojče na šalteru, očiju uprtih u kompjuter. Na moje pojavljivanje i priču – ništa, ne reaguje, gleda u kompjuter, ne trepće, naravno miš samo klikće. Ni dža ni bu. Ni sedi, skloni se, ništa. Pasijans je bila moja dijagnoza, koja se ispotavila da je 100% tačna, kada se pojavilo mlađano momče i selo za drugi šalter, uz poziv da dođem kod njega. Lepo se vidi pasijans. Ima li stida, ne. Šta ima veze što je Urgentni centar za urgentne slučajeve, spasavanje života takoreći, tamo su izgleda svi vidoviti, znaju kada mogu da iskuliraju, iskustvo je to.
Dobro, dođosmo do ambulante, hirurške, da ne gnjavim mnogo, bilo je i tu bisera, ali ispostavi se da je nama potreban kardio-hirurg, e njega nema. On čovek ima posla na klinici. Možda operiše, možda kontemplira, možda slaže pasijans, ili ima preča posla od urgentnih slučajeva, ko će ga znati, medicina je to, nije za obične smrtnike-laike. Čeka još jedan sličan slučaj sa uputom hitno već 2 sata, ali kao što rekoh ovde svi znaju sve, čak i kad ne vide pacijenta.
Srećom pojavi se doktor Haus, u stvari zašto da ne kažem njegove podatke, pišem onako kako je bilo, znači pojavi se dr Ilić, kardiohirurg. Dođosmo na red posle 5 sekundi, toliko je trajao pregled prethodnog pacijenta. Priđe nam, brzog i odlučnog koraka i baci pogled na otečenu nogu, ne pogledavši pacijenta ni sekunda. Zadnji korak je istovremno bio i okret i poče da se udaljava.
Ja, tj. Amarilis, alijas jezičar(k)a, uzvihnuh sudbonosno:
– Doktore, stanite!
Stade doktor Haus-Ilić, ukopa se u mestu, potrajalo je par sekundi pre nego što se okrenuo i ne preterujem zapanjeno me pogledao, progovoriši:
– Recite.
Ovde moram da dodam, da su bili prisutni doktor Forman ili još bolje Trinaestica, ma bilo ko iz standardne ekipe dragog nam doktora Hausa za komunikaciju sa pacijentima, obratila bi se ja njima, ali nije ih bilo.
– Ovde imam nalaz lekara specijaliste, kao i spisak lekova, koje pacijent redovno uzima…
– To meni ne treba, hladnokrvno odgovori doktor Ilić-Haus.
(E, fitilj je sad dogoreo, gotovo, otkačila Amarilis)
– A zašto doktore, upitah ja, to nije zapis iz mog dnevnika, niti privatna prepiska, to je pisala Vaša koleginica, doktorka, zato što joj je to posao, standardna procedura a i zato što malo bolje poznaje pacijenta, koga Vi čak niste ni pogledali a kamoli popričali sa njim.
– Dobro, dajte mi to reče doktor, posle dramske pauze i pogleda koji mi je uputio, šta li je mislio, sve najbolje verovatno (neko mi reče da su doktori malo sujetni, da li tu ima istine, pitam se?)
Posle 3 sekunde doktor Speedy – Haus – Ilić vrati mi papir i ode, bez reči. Dođe do kompjutera, otkuca nešto, doduše nije igrao pasijans, i – ustade i –ode!
Ne verujući svojim očima, zgrabih papir iz štampača i razdrah se na sav glas:
– Dr Ilić stanite!!!!
Neću da vam ponavljam ono o dramskoj pauzi, pogledu i tako to. Ledni glas mi se obratio:
– Recite?
(Šta da kažem sunce li ti doktorsko, prepotentno, idi tako tvog tatu leči, u sebi, ne zato što sam fina, nego kakav izbor imam u tom trenutku)
Glasno sam veoma smireno pokušala da objasnim doktoru, da njegov pacijent i dalje leži na istom mestu, da je ljudsko biće i da očekuje da mu se njegov doktor, koga nije birao nego mu je sudba dodelila, obrati.
Da li se to desilo, naravno da nije. Samo sam ja dobila kratko objašnjenje da terapiju, tj. inekciju pacijent mora da dobije odmah u Domu zdravlja ( čini mi se da je bilo oko 8h uveče) i da dođemo sutra na ultrazvuk.
Doktor Speedy-Haus- Ilić nestade iz naših života odlučnim i brzim korakom.
Dalje je sve bilo moja improvizacija. Trči u apoteku, prvu, drugu, nađi inekcije, kupi, vraćaj se u Urgentni da iskukam da neko da inekciju, što je inače obaveza, ali …..
Uhvatih se prvog tehničara, koga sam videla i navalih kao mutava i pristade čovek.
Fin je bio, ne mogu ništa da mu zamerim. Ali evo sledeće simpatične dogodovštine iz našeg Urgentnog (e, moj ministre Stankoviću, poslal bi Vam ja ovo, kada bih znala kako,iako ne bi imalo nikakve verovatno vajde od toga)!
– Dođite ovamo, reče tehničar, da Vas naučim da dajete inekcije, trebaće Vam očito!???!
Zastadoh ja zapanjena u stilu doktora Speedy-Haus-Ilić. I onda pomislih, čovek je u pravu. Prošla obuku.
Sad se ukućani bune kada jedu jabuke, breskve i ostalo voće. Izbodeno je – vežbam, intenzivno, davanje inekcija, prošla obuku, ostalo je rutina.
Kraj priče.
Još nije kraj, terapija je u toku, nadam se da ide na bolje.
Naravno, privatna klinika, privatni lekar, šta drugo, plati pa klati.
Mada ne mogu da grešim dušu, pregled ultrazvukom, da ne verujete, razgovor sa doktorom sa deteljnim uputstvima šta i kako raditi, kao i do sada 7 konsultacija, pošto doktor prati rezultate analiza krvi i na osnovu toga određuje treapiju na nekolko dana košta = 2.200 dinara.
Dr Speedy-Haus-Ilića, kardiohirurga iz Kliničkog centra, ovom prilikom pozdravljam i želim mu sve najbolje u daljem radu, kao i da progovori što pre a ne bi bilo loše ni da progleda, možda bi ugledao i pacijanta, kome bi eventualno mogao i da se obrati.
Mlade snage, budite doktori, ali ne zaboravite da budete i ljudi.
Ništa novo, ništa čudno, jadno je kako nam ovakve stvari postaju normalne. Jadno je kako ti doktori glume boga. Doktori, bitni ste, trebate nam, ali ETIKO, GDE NESTADE!?
Sećam se da sam Kajzeru pisala jedared da imam druga koji radi na nefropatiji i koji je divan i lekar i čovek. Isti mi je rekao da starije mu kolege tretiraju ljude od preko 65 kao hodajuće smri koje nema smisla lečiti jer su već “odživeli svoje”. Moja mama će za par godina imati 65, i već se plašim. A tvoj tata im verovatno kravi sistem za varenje, jer kada vide izboarnog čoveka verovatno ne mogu da svare ono prase koje su pojeli za doručak, a koje su dobili od neke bede i muke iz Stalaća za 1 ultrazvuk.
A taj Ilić mi je možda neki rođak. Prezimenjak. Đubre.
Dži,
A šta ti dodje čika Velja (Ilić)?
Sorry, morala sam, kakav bre rođak?
Meni je pitao jedan moj djak, koji radi u Domu zdravlja u administraciji, otkud mi ideja uopšte da idem za tako ozbiljne stvari bilo gde bez veze. U pravu je.
A što se tiče tvoje mame, veze i pare da štekuješ na vreme, nema druge. Kakva bre etika?
Uh!
A baš danas u busu slušam dve fine doktorice (shvatila iz njihovog razgovora). izogovarale su sve redom i sa svih odeljenja bez nekih posebno lepih epiteta. to kako su blesavi oni koji misle da se polaganjem hipokratove zakletve podrazumeva da će oni raditi za bedne plate i tome slično nije ostavljalo nekakvog neuobičajenog traga na licima okonih putnika.
ono što me je nateralo da podignem pogled i dobro ih osmotrim (da ih eventualno prepoznam ako u njihove ruke padnem) bile su sledeće reči:
– Da. Ona nije tako loša. Ume čak i da se potrudi oko nekog pacijenta kad odluči…..
mislim se… valjda se oko svakog pacijenta trudite!
mislim… kako se to odlučite – ko!
mislim!!!
mislim… stvarno! dokle…
PS i dalje nisam spamer:)))
Bravarice,
to izgleda nije ni neka tajna, to plati pa klati, kad moram tako da kažem.
Izvinjavam se onim izuzetnim doktorima, ali nema ih mnogo, na Urgentnom sigurno ne.
I šta da radiš – ništa.
Tuzno draga komsinice, tuzno i ne moze se nista..
Samo sam glavom levo-desno dok sam citala, coktala i sve razumela i…Ne daj nam Boze bolesti ili daj para za privatnike!
Nažalost sam imala posla sa njima i to više puta. Moj muž je imao nenormalne bolove u stomaku, celu noć je proveo na Urgentnom, dali mu dve boce infuzije i neku inekciju protiv bolova i pustili ga kući ujutru u 7, sa savetom: “Ako te ne prođe dođi ponovo, ne znamo šta ti je.” Naravno da ga je zabolelo, u 11 je ponovo bio u Urgentnom i imao sreću što je naišao dobar doktor, jer je već u 12 bio na operacionom stolu, zapetljana creva. Da su čekali još 10 minuta umro bi ni kriv ni dužan. 😀 Mislim da nema veze koliko je pacijent mlad ili star, njima je jednostavno svejedno.
Samo čovek da se ne razboli… a rzboleće se pre ili kasnije … 🙁
To “distanciranje” od pacijenta je nešto što uče u školi (da bi mogli da budu maksimalno efikasni i fokusirani). Lekciju dobro nauče, samo zaborave čemu služi…
ne znam sta se desilo sa mojim komentarom, ne mogu ga poslati, tj. ne vidi se, a tako sam pametno …;)i nisam spamer. kako god, tema za siru i duzu raspravu i to na svim nivoima…
zaraza arogantnosti se sa drustvenih medicinskih ustanova prosirila i na privatne (valjda zato sto uglavnom isti rade na vise mesta?)neverovatno je, koliko malo cene nas “krvavo” izdvojen dinar za njihove usluge… kao i da sami ne mogu postati pacijenti, nekome… kao da ne znaju da smo najosetljiviji i najranjaviji kad je bolest, bilo cija, u pitanju …
@ Zelena
dobro si primetila, bez para nema ni zdravlja, kako stoje stvari danas
@ Charolija
posebno mi je zadovoljstvo i čast da te mogu pozdraviti na svom blogu 🙂
Strašno mi je žao, kada čujem takva lična iskustva, da čovekov život visi o koncu a zavisi od nečije dobre volje.
@ Exx, baš tako kao što kažeš, pre ili kasnije moramo da se suočimo sa svim problemima u zdravstvu.
@ Miodraže, mnogo toga su doktori zaboravili a pre svega da su ljudi.
@ Emo, tako mi je žao što ti je nestao komentar, meni se to desilo milion puta.
Da, baš je u pitanju zaraza arogantnosti, užas jedan.
U osnovu naše zdravstvene službe utkana je trula jabuka, pa se na nju sve nadogradilo, i naravno da ne može da bude stabilna i dobra. Šta je trula jabuka? Njihovo zvanje! Nisu oni nikakvi doktori nauka, oni su najobičniji lekari i trebalo bi da leče, a ne da se šetkaju u belom mantilu očekujući da im se pacijenti dive. Otud i sva arogancija koja ih “krasi”.
Najsmešnije je kad na dr stave tačku, pa ispadnu “drugi Ilić”, a farsa je kad stave veliko slovo (Dr), pa još dodaju i tačku. Trebalo bi ih kazniti zbog nepismenosti (akademski građani, završili fakultet), a o lažnom predstavljanju i da ne pričam.
Prema miliciji, lekarima i vojsci (tim redosledom) nemam nikakvo poštovanje i vrlo, vrlo zazirem da imam bilo kakva posla s njima. Pogotovo u zemlji Srbiji.
Amarilis, strašno mi je žao što prolaziš kroz sve to.
Hvala ti Miljo na podršci.
Strašno je to što nema ni malo dostojanstva u situacijama, kada smo najranjiviji.
Za ostatak tvog komentara nemama što da dodam, svaka ti je na mestu, po poslednje tačke 🙂
Mlađi lekari se ponašaju onako kako vide od starijih lekara (learning by seeing/doing). Neki i namerno suprotno od onoga što vide.
Bilo bi dobro kada bi postojala online knjiga utisaka pacijenata i kada bi ti primeri jednog dana ušli u nastavu na fakultetu. Trenutno se na etici proučava Sokrat 🙂 što je lepo ali potpuno beskorisno.
Ivane,
zvuči divno to sa knjigom utisaka. Pitanje je dali zvuči realno?
Eh.
Kada se polaže USMLE (United States Medical Exam) postoji predmet koji se zove behavioural science i tu se proučavaju reakcije ljudi u raznim situacijama, kulturalni običaji i tome slično.
Ukoliko neko, jednog dana, na predmet “Etika” reši da uvede nešto slično može ili da prevede stranu literaturu ili da upotrebi realne domaće primere… ali njih bi trebalo sakupiti i klasifikovati. Ko će to u Srbiji da radi.
Ivane,
Postavio si odlično pitanje i dao veoma realan odgovor – ko će to kod nas da radi?
Neko mlad dok mu ne izgori entuzijazam ili dok ga drugi ne ućutkaju pod parolom “vid’ ovoga”.
Ili da se ljudi sami organizuju pa da se pod tim pritiskom nešto promeni, ali u Srbiji ne postoji “protest culture” kao u Nemačkoj. Poslednjeg puta sam video ceo jedan kraj oblepljen plakatima za protest protiv preleta aviona, smeta im buka ali vrše vrlo organizovan pritisak na vlasti.
Najbolja opcija je ne biti rođen ovde i ne živeti ovde, no… 🙂
Ivane,
to bi bilo sjajno da se ljudi u Srbiji organizuju oko neke takve teme, zar ne?
Vi ste iskusan edukator koji radi od srca (da ne kažem profesor), prepoznajem ličnost i metode 🙂
Znamo odgovor oboje. Samo što ne mogu da istrpim a da ne napišem ideju.
Ivane,
Možda si ti osoba, koja bi mogla da pokrene nešto?
“Ko ako ne ti, kada ako ne sada”, moja omiljena zen poslovica.
Nisam. Odnosno, nisam da to radim sam, treba mi šarolik tim.
Dusko Radovic je jednom napisao,kolko se secam, nesto ovako:”lekari su strasno sujetni ljudi koji ne vole kad im kazete od cega bolujete vec vole da pogadjaju.Jednom prilikom se lekar kladio sa pacijentom da ce da pogodi od cega ovaj boluje.Lekar je izgubio opkladu a pacijent zivot”
Hvala na komentaru Feniks, bolno je smešan.
Comments are closed.