U zdravom telu zdrav duh – da li zdravlje ulazi na usta

Nova godina je za nama, uputili smo i primili mnoge čestitke i lepe želje. Nekako je obavezno poželeti i dobro zdravlje. E sad, pitanje je koliko se mi sami trudimo da sačuvamo zdravlje. Da li živimo zdravo, vodimo računa o fizičkoj kondiciji, načinu ishrane, da li idemo na redovne godišnje preglede?
Kada nas nešto zaboli, šta uradimo – progutamo odmah čarobnu pilulu protiv bolova ili se zamislimo šta bi mogao da bude uzrok naših zdravstvenih problema.
Nekako se u svetu, kod nas malo stidljivije, sve više javljaju glasovi, koji se bore za teoriju da svi zdravstveni problemi nastaju u našoj glavi, da se telo buni, kada nam nešto nije potaman.
Upravo se suočavamo sa pandemijom svinjskog gripa a umesto globalne panike, prisutnije su akcije usmerene protiv farmaceutske industrije.
Da li dolazi vreme, kada nećemo lekarima verovati i uzimati zdravo za gotovo sve što nam kažu.
Nekako sam oduvek bila sklonija ideji da, naravno ne uvek, mnoge zdravstvene tegobe nastaju u glavi. Par puta sam se uverila i na sopstvenoj koži. Par puta sam i bila svedok čudesnih razboljevanja i još čudesnijih ozdravljenja.
Napredak u 21 veku nas je prilično odvojio od naših korena, tradicije, mudrosti naših starih. Nekako mi se čini da smo svi poverovali da su instat rešenja, koja donose čarobne pilulice i lilulice najbolja. Da li je to uvek tako.
Evo istinite priče o dvema jetrvama, Miri i Leli.
Mira i Lela su iz sela, koje po administrativnom rasporedu pripada Beogradu. Ali to je pravo selo. Njih dve su poljoprivrenice, seljanke,(ne mislim pežoratvno,kada to kažem). Celog života su bile vezane za zemlju, poljoprivredu.
Ja sam ih upoznala, početkom devedesetih, kada su obe već zašle u petu deceniju. To naravno ni na koji način nije uticalo na smanjivanje obaveza, koje su one imale u obrađivanju zemlje, otkad znaju za sebe. Imale su one decu i unuke, puna kuća, ali ko od mladih hoće još da kopa zemlju, govorile su.
I tako, sretala sam ih neko vreme, gotovo redovno, naročito u letnje vreme, svaka na svojoj njivi, kopa. Upekla zvezda, avgust mesec. Nema odmora, kopa se, plevi se, šta god da je na redu.
Mira je bila vitka, energična, crnomanjasta žena a Lela suprotnost, plava likom, što bi narod rekao, debela, deblja da ne može biti, ali neverovatno okretna i vredna.
I tako, kao što rekoh, avgust, 30 stepeni u hladu, 2 sata. Vreme za pauzu. Obično ja naiđem u to doba, pa me one zaustave, što kažu, da se pitamo malo.
Naravno kad sam sela ima i da jedem sa njima! Zna se kakav je naš mentalitet, ima da se jede, pa sad da li si sit ili gladan, ne daj bože da odbiješ, odmah će se naljutiti.
I tu u polju, nude me svojom užinom, koje je uvek ista, kako sam se vremenom uverila. Mira ima spremne razne kupovne namaze, paštete, hleb, paradajz, sokove u terapaku. Lela naravno, domaću slaninu i crni i beli luk po izboru i vodu sa bunara.
I tu kreće priča. Mira grdi Lelu zato što jede slaninu po vrućini i zato što je debela i ima pritisak i holesterol…
Lela mirno svaki put mi priča isto, ne prekidajući svoju tradicionalnu mrsnu užinu, uživajući pritom u svakom zalogaju :
– Ova ti je moja jetrva poludela, pogospođila se. Neće da jede ovu našu hranu, neće više da drži i kolje svinje, kaže zabranio lekar, nije zdravo. Sve kupuje u prodavnici. Ni kokoške nema više, kaže nije zdravo ni jaja jesti. (Tu se Lela prekrsti.)
Ignorišući Mirino dobacivanje, nastavlja sa pričom :
– Odvuče ona mene tako jednom kod lekara. Nešto mi nije bilo potaman, ja stavila list kupusa na grudi, a Mira odmah da me vodi kod lekara. Ajde, pristala ja da odem, više zbog nje, inače ja znam da mi kupus uvek pomogne. Kad ono izmeri mi čovek pritisak i poče da viče, ti ćeš ženo da se šlogiraš, odmah krv na pregled, hitno neke analize, odmah da legneš u krevet, ne smeš više da jedeš ovo, ne smeš ono, ne smeš na sunce, ne smeš na vrućinu, ne smeš na hladnoću, više ga nisam ni slušala. Silne neke recepte ispisao. Odslušam ja, kažem dobro.
Izađem napolje i kažem Miri – Ovo nije za mene. Ako je kupus pomagao do sad, što ne bi pomagao i dalje.
– Eto, kaže Lela, prođoše par godina i dobro je. A ova moja Mira, što me grdi, stalno je kod lekara, stalno pije nekakve pilule i ništa da pojede ko čovek, ne vidim da joj je bolje od tog doktora. Niti je mlađa, niti lepša, a zdravija sigurno nije.
Mira samo odmahuje rukom, kaže mi – Urazumi je, dok ne bude kasno!
Prođe neko vreme, životne staze se prepliću i rastaju.
Sretnem Lelu pre par godina. Ista, ništa se nije promenila.
– Znaš, da mi je Mira umrla, ima tome već par godina.Prvo se šlogirala. Ništa joj oni njeni doktori nisu pomogli. Ja sam je gledala, koliko sam mogla, znaš, deca rade, zauzeta su. Mnogo se mučila pred kraj. Stalno sam joj govorila, mani se tih tvojih pilula, ajde za dušu da se najedemo proveselimo, mnogo se živciraš. Nije htela da sluša. Čak je kupila i onaj aparat i kad kod pitam šta radiš, ona meri pritisak. Meri pre leka, posle leka, pre jela – posle jela… Pusti Miro te rabote, ajde uradi nešto za dušu, stalno sam je terala, ali ne vredi. Mnogo mi nedostaje.
Eto to je ta priča, istina živa.
Lela je dobro. I dalje radi u polju i ne menja svoju tradicionalnu ishranu. Kod lekara ide, kaže, kada treba. Išla kad je ujela pčela za očni kapak, pa je počela da se koči od alergije i da se guši. – Dali mi inekciju i odmah mi bilo bolje. Eto, nije da ja nevolim lekare. Kad se mora, mora se, ali što da idem da mi leči ono šta ja mogu i sama.