Da ne čuje zlo, šta to zlo nije smelo da čuje, nikako da sazna? Šta je narod krio, čuvao od zla i kako je nastala ova izreka?

Da ne čuje zlo – postanak i značenje izreke

U tamnim vremenima davne zaboravljene ljudske istorije nastajale su prve reči.

Smatra se da su one bile uglavnom onomatopejskog – podražavaujućeg karaktera.

Kako se jezički fond povećavao i međusobna komunikacija učvršćivala, tako su i reči nastajale na različite načine. Ako krenemo malo unapred od te prve faze,  doći ćemo i do faze u razvoju čoveka, kada se javila potreba za davanjem imena, ličnih imena.

Ono što je utvrđeno iz ove naše, savremene  perspektive je da je postojala univerzalna konstanta kod davanja ličnih imena a to je motivisanost.

Lična imena – motivacija

Motivisanost se odlično sagledava i uočava u starosrpskoj onomastici. Imena koja su se davala, naročito pre pojave hrišćanstva, a i dugo nakon toga, imala su jedinstvenu poetiku u kojoj se  jasno sagledava motivacija.

U ličnim imenima se sagledava želja srpskog roda da deca budu živa, Živko; mila, Milan; divna; Divna; jaka, Gvozden; itd

Pogledaj:Kako su nastala stara srpska ženska imena

Smrtnost dece je bila velika i roditelji su na razne načine pokušavali  da svoju decu sačuvaju.

Jedan od motiva za odabir imena je obezbediti da dete preživi sve opasnosti  ranog detinsjtava.

Razne zle  sile su mogle da naude čoveku a naročito malom, tek rođenom detetu.

Da ne čuje zlo

Kada se dete rodi imenuje se ili znamenuje se, dobija znamenje , ime.  Obično, nakon 40 dana dete se krsti, dobija kršteno ime.

Srpska onomastika link razlikuje u srednjem veku 2 vrste imena:

• narodna, vodična imena ili znamenja

• krštena

Lično ime, simbol života

Ako znamo nečije ime možemo toj osobi nauditi, napakostiti.

Preko imena povezujemo se sa osobom i razni vračevi i drugi magovi na taj način su mogli da učine zlo osobi ili malom, tek tođenom detetu.

Recimo, poznato je da su i pravoslavni sveštenici čitali molitve umno bolesnim ljudima, sumanutim kako su se često nazivali i  zahtevali da se imenuje zlo, ime nečastive sile, koja ih je zaposela. To ime se onda zapisivalo i bacalo u vatru.

Da nije uroka

Varijanta ovog izraza je da nije uroka.

Mistična veza : osoba – lično ime

Zlo, kao takvo je u ta stara vremena bilo personifikovano, samo je haralo i radilo šta je htelo. Ako zlo sazna ime deteta, vrlo lako mu može uzeti život.

Zato se zlo moralo ili zaplašiti:

imena: Vuk, Grobna;

ili prevariti:

Prodan, Prodana

Ako se zlo pojavi da naudi detetu umesto imena čuće da je dete prodano i nastaviti dalje.

Dakle ono što se moralo sačuvati od zla  je sam život deteta ili osobe.

Način da se to uradi je da se  zlo uplaši ili prevari a jedan od proverenih načina u srpskoj tradiciji je da se sakrije ime i tako sačuva život – da ne čuje zlo.

Kada dete ojača, prilikom krštenja u hrišćanstvu, dobija ime koje će nositi i koje će ga određivati tokom celog života.

To je moglo biti:

• kalendarsko, hrišćansko ili bogonosno ime , koje samo po sebi pružalo vrstu zaštite u svojoj veri

• narodno ime, koje je moglo biti isto kao ono dato na samom rođenju ali i sasvim različito, po volji kuma

za više informacija pogledati:

dr M.Barjaktarević, Da li  je kod nas bilo srodstvo po imenu, Glasnik Etnografskog muzeja, 41, 1977

Pročitaj: Do zla boga, poreklo izraza