Nije koka, Amarilis (čuje li se to kokoška?) pošla u hipermarket.
Opremila se samo tako, svi lifleti pokupljeni iz poštanskog sadučeta, pročitani, obrađeni, akcijski proizvodi uredno zabeleženi na papirče.
Upregla se u najveća kolica, samo tera Amarilis, kao trojka po ruskim stepama juri. Ali, kupuje mudro i po spisku. Ovoga ovoliko, onoga komada dva i tako redom.
Pazirila, platila, uf, to nije bilo baš tako lako, steglo se srce, na ove današnje cene, ali šta je tu je i krenula domu svome.
Pošla koka na pazar, ukaljala nogicu.
Ukaljala nego šta.
Odlučnog koraka, zahuktala, pretovarena Amarilis, ukopala se u mestu.
Pišti, vrišti, ciči, zavija alarm.
Zastade okolna raja, glave se podigoše, kasirke prestadoše sa radom a mladi baja u uniformi pristupi okamenjenoj Amarilis i zamoli je da pregleda robu, pošto nešto, kako reče, verovatno nije greškom otkucano.
Kasirica mlada pridruži se baji u uniformi i istresoše oni sve kese. Gledaju robu, prevrću, upoređuju sa računom.
Salata zelena, puterica, na akciji, samo 19 dinara leži tužno priitisnuta brašnom i šećerom. Luk srebrenjak, isukanih zelenih, kao sablja pravih pera, slomi se pod težinom praška za veš. A omekšivač za veš ostavljen naopako , počinje da curi po pilećim batacima.
Do tada tvrda srca poskoči Amarilis i ciknu:
– A ne može to tako, dosta više, upropastili ste mi svu robu!
Pokupi Amarilis svoje kese i na vrata – pišti, vrišti, ciči, zavija!
– Gospođo, kao što vidite i dalje uređaj signalizira da se u Vašem posedu nalazi neplaćena roba – izjavljuje uniformisani baja.
– Molim Vas da nas ne ometate u poslu i da nam date Vašu tašnu radi kontrole.
– Moju tašnu – ne može Amarilis da veruje svojim ušima – ne dam tašnu, proverite robu ponovo ali, pažljivo – brecnu se Amarilis, gubeći polako, ali sigurno bitku sa svojim živcima.
Da se priča priča dalje, nema svrhe. Pištalo je, vrištalo. Pištala je vrištala i Amarilis. Narod je gledao i nervirao se, ne zbog onoga šta se dešava Amarilis, to je u redu, brže prođe vreme kad se nešto događa, dok se čeka u redu. Nego što jedna kasirka manje radi, pa je veća gužva.
A Amarilis?
Amarilis je prolazila, pištalo je, ona je vrištala i tako više puta. Pretresli su joj i tašnu i džepove.
Na kraju su digli i ruke i izjavili da je verovatno neka greška u pitanju, promrmljali izvinjenje i ostavili Amarilis da ispraćena pištanjem ode domu svome.
Domu svome da pripremi batake sa dodatkom omekšivača za veš, prodinstane na zgnječenom luku i servira uz spljeskanu salatu putericu.
Pošla koka na pazar, ukaljala nogicu.
Dođe ona jednom grmu:
Tari grme ovu nogu!
Neću!
A pričekaj jedan grme, ja ću na te kozu pozvat; neka tebe koza brsti.
I dovede jednu kozu
Brsti kozo ovaj grm!
Neću!
A pričekaj jedna kozo, ja ću na te vuka dovest; nek te vuk kolje.
I dovede jednog vuka.
Kolji vuče ovu kozu!
Neću!
A pričekaj jedan vuče, ja ču na te selo dovest; neka tebe selo bije.
I dovede jedno selo.
Bij selo ovog vuka!
Neću!
A pričekaj jedno selo, ja ću na te vatru dovest; neka tebe vatra pali.
I dovede jednu vatru.
Pali vatro ovo selo!
Neću!
A pričekaj jedna vatro, ja ću na te vodu dovest; neka tebe voda gasi.
I dovede jednu vodu.
Gasi vodo ovu vatru!
Neću!
A pričekaj jedna vodo, ja ću na te konja dovest; neka tebe konj pije.
I dovede jednog konja.
Pij konju ovu vodu!
Neću!
A pričekaj jedan konju, ja ću na te sedlo dovest; neka tebe sedlo tare.
I dovede jedno sedlo.
Tari sedlo ovog konja!
Neću!
A pričekaj jedno sedlo, ja ću na te miša dovest; neka tebe miš gricka.
I dovede jednog miša.
Grickaj mišu ovo sedlo!
Stade miš sedlo grickat, strade sedlo konja trt, stade konj vodu pit, stade voda vatru gasit, stade vatra selo palit, stade selo vuka biti, stade vuk kozu klati, stade koza grm brstit, stade grm nogicu čistit,
Ošla koka na pazar.
objavljeno u “Potrošaču”, dodatak Politike, 19.5.2011
Ne valja mesati hranu sa kucnom hemijom…c…c…c… 😛
Super post!
To i ja kažem, Pero.
Hvala puno 🙂
Ajao, kud si prosula omekšivač po mesu? Da meso omekša, treba malo da ga mariniraš u mleku, tako Kinezi rade 😉 Super pričica!
Pa gde tebe uvek zadesi tako nešto!
Sledeći put ugasi bluetooth na telefonu…
Крајње чудне се ствари дешавају. Глупа електроника. Питам се колика је вероватноћа погрешне процене…
Добар текст, али ужасан доживљај. Ја не бих имао стрпљења за њих, полудео бих начисто. Зато ја не идем у велике куповине…
Uh, to se jednom desilo i mom najstarijem sinu – došao je kući na ivici nervnog sloma. Kad god idemo zajedno u kupovinu molim ga da mi pokaže ko je tada bio na kasi i u obezbeđenju, ali neće da kaže.
“Svađaćeš se, Miljo, znam te.”
Neću da se svađam, samo bih im održala roditeljski sastanak. U tri oka.
@Queen, nisam do sad marinirala meso u mleku, ali probraću
@ Dži, draga moja, to se ja samo malo šalim, ili ipak ne, ko će ga znati 🙂
@ Miodraže, sve fore i fazone znaš, svaka čast majstore,
@ ToMCee, to su ti uobičajeni sukobi čoveka i mašine, kakve nam tek predstoje u budućnosti, eh?
@ Miljo, roditeljski sastanci su nešto što od srca podržavam.
Katastrofa, priča mi sve više ljudi da im se to dešava u zadnje vrijeme. Vjerovatno si imala nešto što si kupila još prije, pa ti tada nisu otkucali. Pa je sad počelo da pišti…
Pišti alaram ili pištim ja, svi pištimo, pomoći nema izgleda 🙁
Comments are closed.