Kako su losos i tuna postali srpsko nacionalno jelo

Podnaslov ovog posta bi mogao da glasi:
– Somovska je tuga pregolema

Leto odbrojava poslednje dane, jesen je na pragu a o zimi iz raznih razloga, potajno već razmišljamo.
Pre nego što nam zima zakuca zvanično na vrata, eto nama i perioda posta. Na meniju je riba.
Ima ona stara dobra izreka u vezi sa konzumiranjem ribe:

Riba se ne jede u mesecima, koji u svom imenu nemaju slovo r, ili obrnuto, prvi mesec, kada počinje nova sezona konzumiranja ribe je septembar, pa tako u nizu do aprila.
Nisu džabe naši stari smislili ovakvo pravilo, u vreme kada frižideri nisu bili na dohvat ruke. Riba, kao kvarljiva roba se preporučuvala u ishrani u onim periodima godine, kada je teperatura bila pogodnija za njeno održavanje.
Šta to govori. Da je riba na ovim prostorima uvek bila važna za svakodnevnu ishranu, mnogo važnija nego u današnje vreme. Ima dosta logike u tome. Sem Dunava i Save, tolike reke presecaju čitavo područje Srbije.
Eh, šta sve naše bake i prebake, čukunbake i da ne nabrajam dalje, šta sve one nisu znale da pripreme od ribe, kakvih je sve tu đakonija bilo. Posna trpeza, milina jedna, za sva čula.
Nekad bilo. Pripoveda se.
Kako danas stvari stoje?
Sada imamo jednu drugu mudru izreku: nema ptice bez prasice (može i junica da prođe).
Dobro se kotira i koka.

A riba? Nju smo u međuvremenu uglavnom, mi lično potamanili, reke pretvorili u odvodne kanalizacione kanale. Ono malo ribe što pretekne nije dovljno da se o rečnoj ribi razmišlja, kao ozbiljnijoj stavci u ishrani. A i kako bi? Izbor i nije neki. Tu I tamo se pojave neki ribnjaci, koje se bave uzgojem par vrsta, poznatijih rečnih riba, to se baci na ulje I gotovo.
Pošto je situacija takva, kakva je, polako, ali sigurno, tuna i losos postaju srpsko nacionalno jelo, važno u svim periodima godine a naročito u vreme posta.
Uostalom, šta fali, imali smo mi Panonsko more, pa nam je verovatno ostala, neka genetska povezanost, kolektivno sećanje.
Zato samo Amarilis, kada ode u nabavku posne hrane i ugleda riblju konzervu, koja se zove:
– Tunjevina na provansalski način, salata od lososa na meksički način, mediteranski način, tunjevina milaneze….
kaže, sačuvaj me bože i sakloni. Lepo je to što smo svetsku i belosvetsku kuhinju uvrstili u svakodnevnu ishranu. Sve te riblje salate se baš lepo prodaju, raspitala se Amarilis . I probala. Nisu uopšte loše.
Samo ostaje malo nejasno, da li ima neka riba, koja bi mogla da se spremi na dunavski, savski ili moravski način.
Ne, to zvuči onako, baš bezveze, zar ne? Imamo ovde u Srbiji sasvim dovoljno povrća, da iskombinujemo neku riblju salatu. Mogli bi i da konsultujemo, recimo dunavske alase ili pronađemo neke, stare, tradicionalne recepture.
Ali, ipak ne. Hajde Amarilis budi iskrena. Da ispred tebe stoje dve konzerve: riba na provansalski način ili riba na dunavski način, koju bi izabrala?
A vi, šta vi kažete za ribu na savsko-dunavski način?
Ili ste se već navikli na lososa i tunu.