Gospodin glumac – Rade Marković

Rade Marković u delu “Male tajne” Gorana Markovića

Toliko je tema i informacija, kada je Rade Marković u pitanju.  Iako su zemaljski dani ovog gospodina glumca, minuli, njegovo delo, bar u onom delu, koji se odnosi na filmski i televizijski rad ostaje večno.

Neću o tome. Želim da pišem o jednoj divnoj knjizi, u stvari knjizi, koja se meni lično veoma dopala.

Knjiga se zove Male tajne, a autor je sin Radeta i Olivere Marković, Goran.

Tanušna je to knjiga, ali to nije razlog, zašto je nisam ispuštala iz ruku.

Beograd, godine pred II svetski rat

Neposredno pred II svetski rat, poznati beogradki bogataš, Petar Radovanović, udovac, koji nikad nije prežalio smrt svoje supruge, odlučuje da osnuje svoje pozorište. I priča kreće, audicija, glumačka družina se okuplja.

Knjiga “Male tajne” Gorana Markovića je predstavljena  u BDP-u, na sceni na kojoj je najviše delovala glumačka grupa, a u njoj i rediteljevi roditelji, dramski umenici Rade i Olivera Marković.”

Pročitaj: Stig Lašon – kako napisati bestseler i umreti

Rade Marković iz ugla Gorana Markovića

“Interesantna je opaska mog oca, od koga sam dobio najviše podataka za ovu knjigu. Kaže da ju je čitao kao bilo koju zanimljivu literaturu i da nije imao osećaj da je njegov život upotrebljen. To mi je posebno drago”, izjavio je Marković Tanjugu.Kaže da je malo izmenio karaktere svih likova, pa zbog toga i njihova imena.

“Ipak, ljudi koji znaju nešto iz istorije pozorišta i koji pamte te godine, moći će da ih prepoznaju. Na primer, u knjizi je slika moje majke. Taj lik se zove Ankica, ali svako ko zna predstavu “Mačka na usijanom limenom krovu” i vidi njenu fotografiju u crnom kombinezonu, znaće da se radi o Oliveri Marković… Suština je da je faktička istina ovde zamenjena umetničkom, fiktivnom istinom.Tako je u prvi plan isplivala priča i ona je gospodar svega”, naglasio je Marković.

Veoma lako se prepoznaju i drugi velikani naše pozorišne scene – Soja Jovanović, Bata Paskaljević …

„Petar Radovanović je postojao baš pod tim imenom i prezimenom i predstavljao je mecenu grupi mladih glumaca koji su pred Drugi svetski rat pokušavali da se bave glumom. To je jedino istinito, sve ostalo je proizvod moje mašte. S obzirom na to da tog čoveka nema, kao ni jasnih tragova za njim, dozvolio sam sebi da mu podarim život koji on nikako nije živeo. Ali, ponavljam, ’Male tajne’ su priča, nisu istina.“

U „Malim tajnama“ ne opisuju se samo pitoreskni, neverovatni obrti u životima pozorišnika i pozorišnog života pre i za vreme Drugog svetskog rata, već i ono što se dogodilo posle. Goran Marković posebno opisuje probe i rađanje kultnog komada „Čekajući Godoa“ slavnog Semjuela Beketa – u Beogradu. On govori i o trenutku kada je Krleža, pošto je pogledao prvi deo generalne probe predstave „Čekajući Godoa“ u Beogradskom dramskom, a prethodno pročitao dramu u originalu, „procedio glumcima da se tu radi o nihilizmu i posavetovao ih da se okanu tog očito bezvrednog teksta“. Gotovo je nemoguće da Krleža nije osetio prosijavanje genijalnosti u Beketovoj drami. Kao da je u Krleži političar potukao pisca…”

„Male tajne“ prikazuju Beograd i u najtmurnijim, najtežim istorijskim vremenima kao kosmopolitski, kulturni centar, izrazito vitalno umetničko središte, gde zajedno sarađuju tokom druge i treće decenije dvadesetog veka i beli Rusi, Jevreji, Srbi, mnoge druge nacionalnosti, baš kao i ljudi iz najrazličitijih društvenih slojeva. Kao da je u nekakvom prirodnom kosmopolitizmu Beograda i tajna njegovog vitaliteta…
Ovo su samo nekl delovi iz prikaza knjige Sanje Domazet, objavljene u listu Politika.

Topla preporuka za čitanje.