Svoje najranije detinjstvo sam provela u Paraćinu sa mojom nanom. U mojim uspomenama, taj deo života zauzima posebno mesto, sve je bilo tako ušuškano, mirno, idilično. Moja nana je bila predratna učiteljica, prava gospođa. Ali ovo treba da bude priča o musaki.
Dakle, nana je bila vrhunska kuvarica. Nije bilo jela, koja ona nije znala da spremi. Jedno od mojih omiljenih je bila musaka od krompira.
Nana ju je spremala tako što je najpre svaki kolutić krompira pohovala ! Neverovatno, ali istinito. Svaki listić krompira se najpre umoči u smesu za pohovanje, malo gušću nego za palačinke i isprži se. Posle toga se ređa musaka – red krompira, red mesa, prelije se mlekom i jajima i malo se zapeče. Savršenstvo.
I tako vratila sam se ja kod mame i tate u Beograd, kad je došlo vreme za školu. Sve je krenulo nekim svojim uobičajenim beogradskim tokom života. Odlazila sam ja u goste, na razna slavlja, ali niko nije spremao musaku. Tako sam ja odrastala u ubeđenju da je musaka svuda ista, da se sprema na isti način.
Stigoh do fakulteta. Vrlo brzo sam našla prijateljicu sa kojom sam zajedno učila. Kad dođe vreme ispita a mi po ceo dan učimo, jedan dan kod jedne, jedan kod druge. Njena mama je bila domaćica i to vrhunska, pravi gurman. Obožavala sam da jedem sve što spremi.
Najavi ona jednog dana da nam sprema musaku za ručak. Super, oduševim se ja, jedva čekam.
Sednemo mi za sto. Iznese ona šerpu a ja ništa, ne sipam. Pita me ona šta čekam. Pa, musaku, šta bih drugo. Tetka Mica, tako se zvala, bila je veoma duhovita žena, pravo spadalo. Vidi ona odmah du tu ima materijala za šalu, komiku. Mrtva ozbiljna kaže, dobro, a na šta ti liči ovo što sam stavila na sto ?
– Na ćelavu musaku – odvratih.
Naravno, žena se zacenila od smeha. Kada sam joj objasnila o čemu se radi i kako moja nana, mama, teta, spremaju musaku, kaže meni tetka Mica:
– Super je to tako spremati musaku, ali vodi računa, kad ti počneš da kuvaš, da tvoja musaka ne oćelavi.
Postade tako tetka Mica prorok. Nekoliko prvih godina mog kuvanja, musaka je bila ista kao nanina. Onda je donji red oćelavio, pa srednji i nakraju oćelavi i moja musaka.
Hajde zimomrazice, obuci tvoju celavu musaku, pa ce biti tebi toplije, a do “nane ce dopreti ” miris pohovanog krompira.I ja sam pokusala da objasnim mojim prijateljicama razliku izmedju “celave i obucene ” musake , ali se nijedna nije pruhvatila vestine da im musaka bude remek delo.
Da li znas da postoji i celava musaka od tikvica ????
moja musaka od tikvica je takodje u plastu od poha ! Ko ne veruje neka proba!
Oblačim musaku s vremena na vreme kad je krompir u pitanju ali od tikvica je uvek obučena.
Vau gde ja živim?! Evo sada u tvojoj priči sam prvi put čula za obučenu musaku. Šta da ti kažem, sve moje su do sada bile ćelave. Probaću sledeći put da je ušuškam. 🙂
Pa kad stvarno budeš imala puno vremena i živaca, probaj – isplati se. Naravno to se odnosi i na musaku od tikvica.
hahahhh…slatko! Nisam nikada čula da se musake zovu obučenim ili ćelavim! Ja krompir nikada ne pohujem, dakle – moje su musake od krompira ćelave…ali su zato sve ostale vrlo čupave 🙂 No, mislim da ovaj post nije zbog krompira pisan, nego iz nekih lepših i suptilnijih razloga…
Naravano da ne postoje ni ćelave ni čupave musake.
To je samo jedna kratka, istinita crtica iz mog života.
Comments are closed.