Frau Merkel svratila, bolje reći protutnjala, kazala šta je kazala i sad mi u čudu.
Šta sad?
Danke Deutschland, definitivno se neće svirati i pevati na ovim prostorima. Nikad bilo, niti će biti.
Zaključak: ne vole nas Nemci. Nemci vole Hrvate, Slovence, Albance, Srbe ni u ludilu.
Jadni mi – niko nas ne voli.
Čitam danas jednu simpatičnu pričicu, Navijač. Naravno, čitala sam i novine, televizija mi slabije ide. Skupiše se tako razne informacije i reših da napišem jedan pomalo gnevni post.
Znate ono čuveno – oće piški, neće piški, itd.
Kada vas malo dete više puta tako podigne, pa hoće nošu, vi namestite, odradite sve što treba, ništa. Drugi put, treći put i tako dok ne kažete – dosta.
E, pa gospođa Merkele rekla dosta.
Dosta praznih priča, dosta hoću u Evropsku uniju, neću tamo, hoću sa Rusijom da budem prijatelj, a može i sa Kinom, mada ni Južna Amerika nije loša, s druge strane zna se ko su naši vekovni prijatelji, nesvrstanost zauvek, a ko neprijatelji, mada nije loše da uđemo tamo gde treba a da ostanemo malkice neutralni. Sa Amerikom, SAD smo prijatelji do bola (doduše isključivo našeg).
Tih priča na sve strane, zapenila naša politička elita (nešto mi se omilila ta reč elita) sve zapljuckuje sa ekrana i iz novina pričajući prazne priče Weasel Words.
Ne vidim da je narodu išta bolje na Kosovu. A to bi bila jedina prihvatljiva opcija, bar po meni, da njima bude bolje, da budu bezbedni, živi i zdravi i da imaju svoj život.
Da se vratim na pomenutu priču (moje čitanje te priče, da ne bude nesporazuma), hoćeš u grupu (EU), ima da radiš šta ti se kaže, da se dereš kada ti se da znak, da se biješ kad treba, da skinš gaće pa na nošu, kad je vreme. Tako i nikako drugačije. Zamislite samo navijača, recimo Partizana, koji kaže:
– Ja sam srcem i dušom Partizanovac. Partizan je moj život, uradiću sve što je potrebno za Partizan. U međuvremenu ću ići s vremena na vreme da navijam za Zvezdu, oni dele piće džabe a najglasniji dobija mobilni džabe. To nema nikakve veze sa mojim statusom navijača Partizana, to je nešto drugo. S vremena na vreme odem i da podržim Rad, čisto da vidim šta se dešava u toj navijačkoj grupi, ali Partizanovac sam zauvek.
Tako meni izgleda naša spoljna politika zajedno sa nacionalnom strategijom, šta li je već u pitanju.
(nikakve veze to nema sa kvaliteom života naroda na Kosovu).
A svi navijači raznih klubova (čitaj stranaka) kada prođe navijačka euforija (izbori), šta se sa njima dešava, pročitajte priču – nadam se da se Miodrag neće naljutiti zbog ove moje interpretacije njegovog dela.
Kad je pao Berlinski zid i kada su se ujedinile Istočna i Zapadna Nemačka, mogli ste da pitate bilo kog vremešnog deku ili baku iz grada, ili sa sela, šta će biti i svi su odgovarali isto:
– Kad se Nemačka ujedini, Srbija strada.
Pošto sam ja germanista po struci, mislim da imam neka moralno pravo da dam komentar na ovu opasku, koju smatram potpuno istinitom.
Jaka Nemačka, jaka privreda traži nova tržišta. Kraj priče.
Ako smo tržište od interesa, pevamo Danke Deutschland, na sav glas. To je to. Ništa više, ništa manje. Nema ljubavi, nema mržnje.
Prosečnog Nemca u životu ne zanima, niti pravi baš neku mnogo veliku razliku između Srba i Hrvata i Crnogoraca, itd.
Interes. Privredni interes prerasta u politčki.
A ko ne veruje, neka potraži finansijske pokazatelje o količini nemačke robe, koja se plasira na tržište u Srbiji i na Kosovu.
Ne zameri, Amarilis, ja ću kratko, jer ne umem neg’ ovako: i baba prestade da zvoca, odavno znade i beba iz kolica: sve(t) se vrti oko novca…novca…
Što se pomenutog posta tiče, bojim se da će ispasti da ste ti i Milja polemisali same sa sobom…
Ja sam se pre neki dan našalio na račun Nemačke kancelarke na Twitteru tako što sam pustio vest da je u Beograd donela nove uslove: da se uhapse i izruče Bata Živojinović, Prle i Tihi, inače možemo da zaboravimo na članstvo u EU…
Mislim da Nemci tu stvar sa navijačima shvataju onako kako treba. Mi smo MI, a oni su ONI… Što reče jednom moj pokojni ćale: “Svako treba da gleda svoj posao.”
.
Emo,
kratko i jasno i pravo u metu, saglasna u potpinosti.
Miodraže,
to sasvim ok, po meni, kada Milja i ja polemišemo same sa sobom. Da li tebi to smeta, kada radimo na tvom blogu?
Slažem se i sa tobom u delu da svako treba gleda svoj posao a po mogućstvu i da ga radi (u tom delu nama slabije nešto ide, mi smo za brak iz ljubavi).
Slatka moja (to ja onako, po starinski), ti i ja smo stvarno za brak iz ljubavi. 🙂
Odoh sad kod Miodraga da vidim da li je odgovorio na moje pitanje koje se tiče semantike. Ako opet zateknem nešto drugo, odustajem.
Nemam ja ništa protiv (naprotiv) da mi svi složno navijamo za neku stvar, ali nije loše da ponekad neko i igra za istu. Što ti reče – tu nam nešto kao da malo škripi…
Pa, ko velim – da prionem?
Zaboravih (na temu ljubavi)- sigurno si čula onu:
“Ljubav – za ljubav, a sir za pare!
Bitno da je gospođa Merkel došla, podelila čvrge i otišla visoko uzdignute glave. Može joj se, ali može se i meni da joj se isplazim iza leđa.
Nekulturno? Jeste, ali mi ništa drugo ne preostaje, kao da sam iz one izreke “buni se ko Grk u apsu”.
Njen stav je za razliku od mog kulturan, ali je i huliganski, opet za razliku od mog.
Miodraže, moj muž često koristi ovo “ljubav za ljubav…”, samo što ima mnogo bezobrazniji nastavak.
Teško je nama da shvatimo tu logiku tržišne konkurencije i interesa! Kod sve ima neku pozadinu u istoriji, tradiciji, , navikama i mentalitetu iz kog je teško i izviriti, a kamo li izaći!
Miljo, Miodraže,
skroz sam vas zapostavila, videćete zašto u sledćem postu.
Mada moram da se složim sa ovim tvojom opaskom Miodraže u vezi sira i ljubavi.
Marjane,
edukacija je zakon za sve. A ne samo trla baba lan.
Comments are closed.