Jutro nije moje doba dana. Nikada nije ni bilo. Što si starija, budićeš se sve ranije i ranije, govorili su mi oduvek. Ma, nema veze to sa životom. Ne volim jutro, ne volim da ustajem rano ujutru i to je tako bilo, tako je sada i tako će i ostati.
Ali, jutros poranih. Iz sasvim opravdanih razloga, doduše. Lepo jutro, nije pretoplo, onako mestimično oblačno, mirno. Dobro, popila sam natenane kafu, lagano došla sebi, koliko je to moguće u tim ranim jutranjim satima. Kao OK sam.
Kad su već okolnosti, takve, kakve jesu, hajde sad da svoje uobičajne podnevne šetnje do pijace i ostalih mesta za kupovinu, obavim odmah, tj. u jutarnjim satima, drugim rečima ranom zorom.
Montiram se onako uobičajeno za izlazak i krenem.
Na ulici lepo, mirno, uslovi gore opisani. Nema gužve, poneki automobil, poneki usamljeni prolaznik ( ni komšiluk mi nije baš sklon ranom ustajanju).
Krenuh lagano, opušteno, želim da uživam u jutarnjoj atmosferi, korak po korak…. Negde kod petnaestog, šesnaestog koraka, otprilike, neobičan zvuk preseče jutarnju idilu. Najpre se čulo – fiijuuu, a zatim nešto kao šljuus ili pljać ili nešto slično. Osetih nešto toplo, klizi po desnoj ruci. Ukopah se u mestu i oprezno i lagano (jutro je, ipak) spustih pogled. Iako je žuto moja omiljena boja, u svim svojim pojavnim oblicima, gama žuto-oker-zelene boje, koju sam ugledala, razlivenu po svojoj desnoj ruci i mestimično po crnoj majci, ukopala me je načisto.
Ljudi, mene je posrala ptica. Podigoh glavu gore, nigde ništa. Pa nije stelt, morala bih da je vidim, nema ništa na nebu, samo po neki oblačak. Tu gde stojim nema u blizini drveća. Mora da je neka iz eskadrile visokoletačica. I baš mene nađe da me posere. Ne mogu da verujem. Mogao je tako da me pogodi i neki meteorit u tim opasnim jutarnim satima.Dobro sami prošla, ipak me je samo ptica posrala.
Kako sam se dovukla kući i pristupila obredu čišćenja, više ne bih znala reći. Jedino čega se sećam i što mi je dalje na pameti je ko je to smislio, da ako ti padne pomenuta izlučevina na prozor automobila ili od stana, ono kao kaže se, dobro je – biće para!
Opet sa druge strane ako tresnu neke pare ( ne moraju baš sa neba), preživeću ja to govno, možda ću ići da se namestim još ponekad ujutru na isto mesto. Za sada, sedim čekam. U iščekivanju sam! Nikad se ne zna. Pa ne bi to narod džabe pričao.
hahaha…molim te, obavezno javi ako bude nekih para…ma, ne! ne trazim zajam, nego cisto da znam koliko jedno govno ima uticaja na tvoju/moju/svaciju sudbinu …posle pada na glavu, naravno.
bas si me razvesilila pricom i ovom divnom pesmom 🙂
Hahahahaha! Baš sam bila depresivna, i izgubila smisao života danas. Al nađoh ga, evo. Probudila si me teta Amarilis Online. :)))
Ako bude para viči da ulećem u kanalizaciju odmah!
Čekaj, čekaj… A kad se izvači onih milion evra na lotou? Trči o’ma! (i posle da častiš)
@ Nemaš pojma, draga Emo, koliko mi je drago, što sam uspela da te razveslim. Meni nije baš bilo veselo u prvom trenutku, ali sam se potrudila da bude. A što se tiče para, javljam ako bude, mada mislim da će me pre pogoditi meteorit nego neke pare.
@ Dži, pusti pare, pare kvare ljude, nije to za vodolije 🙂
@ Ne smem da trčim, Miodraže, da ne strefi još nešto!
Znaš, kad razmislim malo, kaže se: “Sreća!” Pare se (koliko se ja sećam) tu uopšte ne spominju…
Što je i logično!
Baš bih volela da si u pravu, znaš ono što se kaže za pare, kako došle – tako i otišle. Više mi se sviđa sreća.
haha, moram da primetim, da sam prvo videla naslov, koji me je magično privukao, jer sam baš pre par nedelja tražila te neke frule indijanske i “kondorov let”. Sudbina 🙂
A onda, taj trip sa projektilima 😀
Jungle Queen, kakav sjajan alter ego! Dobro došla na blog. Drago mi je ako sam te malo nasmejala a i što narod kaže, ništa nije slučajno 🙂
Comments are closed.