Da li kerovi lete u nebo!

Buka je bila nesnosna. Tupi udarci su stizali jedan za drugim.
Marko je tiho zaječao.
– Probudio, si se. Kako se osećaš? Evo ti kafa, nije se još ohladila.
Pokušao je da se podigne, da sedne. Sve ga je bolelo. Polako mu se vraćala svest, sećanje na prethodnu noć.

– Koji ti je moj bio juče? – upitao je Bata Marka, pomažući mu da sedne.
– Jebo te, sve ove godine, koje se poznajemo, samo me nešto pljuješ, smetam ti, nervira te Jovana, smeta ti Goksi! Šta te uopšte zabole za moju porodicu. Kad sam ja tebe prozivao šta radiš, kad sam te kritikovao? Šta bre ti uopšte hoćeš od mene?

Marko je ćutao . Pokušao je da uzme šoljicu sa kafom. Bata je ustao i dodao mu je.
– Zar moraš uvek da budeš tako jebeno… ne znam, dobar. Dođem ti na gajbu, vitlam pištoljem ko kreten i ti me pojiš kafom.
– Kvit smo Marko, ne tupi. Šta hoćeš više?
Tajac. Čulo se samo Markovo srkanje kafe.
– Ti to ozbiljno! Ne mogu da verujem da ne znaš šta se dešava. Pališ li uopšte televizor?
– O ćemu bre, pričaš, Marko?
– Uhapsili su mi brata, uhapsili su nam gazdu, pola našeg društva je uhapšeno, gde živiš jebo te?
Samo o tome tupe na televiziji. Uhapšena banda, presečen lanac krijumčara oružja, droge, automobile!
– Ne seri! Pojma nemam. Kad je to bilo?
– To ti pričam, boli tebe, ti imaš tvoje veze, otišao si iz firme, oprao ruke, a ja šta ja…, bez brata, da mi čuva leđa, ja sam ništa, golo govno. Nema ni firme više, ni para, ničega ( u sebi je mislio, verovatno ni Dese).
– Čekaj, moram da telefoniram, sedi tu miran.
Bata se vratio posle par minuta.
– Sve je u redu. Nemaju ništa, nikakve optužnice ni protiv tebe ni protiv mene. Čisti smo.
– Šta je bre u redu, jesi li ti normalan? Šta ja sad da radim?
– Ti, pa ti ćeš da se prizoveš pameti, budalo, dužan si mi, je li to jasno. Ja se formalno vraćam u moje rodno mesto i kandidujem se za poslanika, a ti ti ćeš biti moj asistent, menadžer, zovi se kako već hoćeš. Ti ćeš da mi organizuješ kampanju sa ovima iz stranke, eto, to ćeš sada da radiš. Bićeš političar, mamu ti tvoju pedersku. Šta si to duvao juče?
– Ma kamo sreće da sam duvao, neki tip je doneo nešto novo, malo sam šmrkao i pukao mi je film..
– Ajde, idi tuširaj se, sredi se moramo da krenemo, imamo sastanak sa ovim, ha, našim novim kolegama. Moramo da krenemo uskoro.

…………………..

E, da je mačka a ne kuče, sada bi počeo da prede. Onako opušteno, da pokaže zadovoljstvo, koje ga prožima, milina koja mu struji niz kičmu. Sitost u stomaku, očišćen od buva, okupan, miriše.
Nije baš pucao od zadovoljstva, kada ga jejutros onaj kereći lekar, razvlačio, pipkao, lupkao i na kraju ga izbo nekim inekcijama. I nije baš bio zadovoljan sa imenom, Ker, kakvo je to sad ime, ali šta da se radi, neće da kvari uživanciju.
Neće ni da se seća, ni da razmišlja o jučerašnjem danu, kada su ga gladnog i žednog jurili drugi kerovi, gađali ga kamenjem …., užas. Ovo je to što je želeo, dom, nekoga da brine o njemu.
Kaže se da ljudi biraju kerove, mislim, pse prema sebi, svom karakteru, da obično pas liči na gazdu. Seća se Ker te priče. Seća se on još mnogo čega, ali šta vredi, kad pokuša nešto da kaže, samo taj lavež se čuje. Dobro se seća, svoje babe Stevke, svoje babe iz prethodnoh života, stalno joj je pričala dok je bila devojčica (da se odmah razjasni, Ker je u prethodnom životu bio žensko).
– Zatvori ta usta, odmori ih malo, ne blebeći stalno. Stani malo, razmisli, pa onda kaži šta imaš, ne valja to tako pričati non stop. Čuće te Bog, kazniće te! Reč je Božja, samo nam je data, da je koristimo, kad nam treba. Razmisli Rado, razmisli, pa kaži šta imaš, ne blebeći.
Naravno, Rada nije slušala svoju baba Stevku. Nije slušala ona nikog. A trebalo je možda. Mnoge stvari se ne bi desile, život bi joj bio drugačiji. Ajd sad, što bi joj taj život bio drugačiji, nego što bi se rodila ponovo u ljudskom obliku a ne kao ker. Ker i to još po imenu Ker. E, baba Stevka, kako bi sad znala da održiš slovo svojoj unučici Radi.
– Bog ne zaboravlja Rado, možda nešto I oprosti, dobar je on, ali zaboraviti neće. A Cigani, Rado, kao ni ostali, ne lete u nebo, nego se rađaju ponovo na ovoj našoj Majčici zemljici, ponovo I ponovo, dok dušu ne očiste I grehe ne okaju I otpalte. Kako si počela, u sledećem životu bićeš puž golać.
Puž golać, to je bilo dno za baba Stevku. Nikad Rada nije saznala, zašto je najgore roditi se kao puž golać.
– E pa, draga moja baba Stevka, nisam puž golać, nego ker, muški, sačuvaj bože, još I to. Ali, sećam se svega, svega što se desilo u mom prethodnom životu, sećam se svega, baba, što si mi pričala. I šta si me učila. Šta to vredi, kada sam sve reči istrošila u prethodnom životu, sada mogu samo da lajem I zavijam. I ovog lepog deteta, ovog dečka, koji me je spasao I njega se sećam. Ne, lažem, ne sećam ga se konkretno, ali poznat mi je ima tu nešto, sreli smo se , ma setiću se već. Kao da imam nešto drugo da radim, sem da mašem repom!