Sandala – Priča o Bati, u stvari malo sad o Jovani

– Jebem ti sandale, italijanske. Platiš pa klatiš, tako bi trebalo da bude. Koju lovu sam dala, zašta mamu im njihovu žabarsku, sve im prave Kinezi. Em me žuljaju od prvog dana… Hoćeš da budeš in Jovana, kravo jedna, eto ti sad. Koliko puta si ih nosila, tri-četri puta, puče kaiš ko ništa! – bogoradila je Jovana, dok se parkirala, nepropisno naravno, ispred ulaza u zgradu.

– Samo da uletim i da uzmem, ne znam ni ja šta da obujem, ovako nabrzaka a da ne menjam celu koncepciju, nemam vremena….

Ustrčala je uz stepenice, koliko je to bilo moguće, ćopajući sa pokidanom sandalom. Otključala je vrata i ušla. Ker je sedeo ispred Goksijeve sobe. Podigao je glavu i pogledao je, nije se pomerio, čak ni mrdnuo repom, samo je zurio u nju.

– Hej, džukac, šta me gledaš tako, mogao bi bar da mrdneš repom, ono kao raduješ se. Nije mi danas dan, malo pažnje mi ne bi škodilo.
– Ne prilazi, molim te, ne prilazi – mislio je Ker u sebi, – idi svojim putem, odlazi…. Iako mi se obraćaš u muškom rodu, što nije baš lepo s tvoje strane, iako me zoveš džukac, idi, odlazi….

Da li joj se to učinilo? Ne, bogami, džukela reži na nju. Jovana nije mogla da veruje.

– Slušaj bre, džukelo, nemoj meni te fazone, ja sam bre odrasla u selendri, takvih kao ti se ne plašim, kad te zavalim ovom jebenom italijanskom sandalom…..
Zastala je. Šta se to čuje? U kući ne bi trebalo nikoga da bude. Bata je otputovao kući, Goksi na poslu.
Ipak, čulo se nešto.

Jovana se izula, lagano prišla vratima, totalno ignorišući Kera i njegovo režanje i pritisla kvaku…

Zlatni uvojci, zategnuti mišići, orošeni znojem, telo se nadvija nad treperavim srebrnastim odsjajem sitnije figure, gotovo neprimetne, upijene u grču opipljive strasti.
Zatvorila je vrata za sobom, najtiše što je mogla. Okrenula se, potapšala zanemelog kera po glavi, pokupila neke klompe, koje su stajale pri ruci i na prstima, tiho, gotovo lebdeći, izašla iz stana.
……………

Startovala je auto i onako džiberski , ubacila u brzinu. Gume su zacvilele, auto se propeo, kao divlja životinja, uz urlik, koji bi bio primereniji njoj samoj. Vozila je automatski, jurila, preticala. Suve oči su nemo zurile u put. Suza nije bilo. Nije ni moglo da bude, Jovani se cepala utroba, duša, genetski kod se razdvajao u ništavilo.
Misli, da li su to bile misli. Da li je čovek sposoban da misli u trenucima kada je njegova ljudskost svedena na dimenzije crne rupe, koja guta sve, proždire, otkida, lomi.
Ubaci u brzinu, zakoči, migavac, pretekni, sve je to radila automatski. Vozila je, vozila…. a ništavilo se širilo.
………..
Prošlo je izvesno vreme. Polako je počela da oseća. Najpre leđa i zadnjicu, koji su počeli da trnu, zatim bol u glavi, pa pulsiranje u slepoočnicama. Počela je da primećuje, put, okolinu. Pojma nije imala, gde se nalazi. Izgleda da je bila tu negde oko Kosmaja, ali nije bila sigurna. Dala je migavac i skrenula na prvo proširenje pored puta.

Polako je izašla iz kola. Teturavo je stala prvo na jednu pa na drugu nogu. I onda je krenulo, eksplodiralo.
Grč joj je tako snažno potresao telo da je glasno zajaukala. Nastavilo se u talasima. Onda povraćanje. Potrajalo je izvesno vreme.

Bespomoćno je sedela u travi pored puta u nekoj vukojebini i … činilo joj se da ne postoji, da telo nije više u njenoj vlasti, da joj duša levitira i posmatra u neverici, sva ta sranja, koje telo proizvodi.
Konačno se misao uobličila: – Izdaja!
Da, izdaja, to je razdire. Ljubav, ljubav je nedirnuta i dalje je postojala, tu se nije moglo ništa. To je bilo jače od nje same. Ta ljubav prema Bati, njen čovek, njena savršena druga polovina. Goksi, Goksi je to što je, nije umela ni da objasni sebi, zašto joj bio važan taj mladić. Seks utroje, pa to su stalno radili. Samo ona i Bata, OK to se podrazumevalo. Ali, Bata i Goksi sami, njoj iza leđa… dotok vazduha u pluća je postajao sve veći problem, gušila se u jecajima, kojih nije ni bila svesna. Suze su krenule. Koliko suza oči iskapaju, ima li merne jedinice za to?
Mrak je u pramenovima obavijao drvo po drvo i približavao joj se. Jeza, ta verna pratilja tuge, polako se uvlačila Jovani u kosti.
Ustala je, polako, nesigurno. To je bilo najteže. Ušla je u kola, pronašla neku vodu i pokušala da se umije.
Pronašla je šminku, udahnula duboko i počela da vraća svoj odraz u svet živih.