Milju i njenog supruga Jovana sam upoznala, ne nisam ih upoznala, oduvek sam ih poznavala. Bili su prijatelji mojih roditelja, generacijski prilično stariji od njih, ali nekako su oduvek bili tu. Bilo ih je na prvim slikama u albumu mojih uspomena.
Nije mi baš nešto bila draga, Milja, nije ni pokušavala da uspostavi kontakt sa mnom, a kamoli da razmišlja o tome, imam li nekih osećanja prema njoj. Znate onaj tip ljudi, koji odmah kaže – ne umem sa decom! S vrata potapšu dete po glavi, kažu nešto kao, – dobra si ti devojčica, baš si porasla. Tutnu ti u boljem slučaju neki slatkiš, u gorem neku sitnicu, totalno neprimernu uzrastu i to je to.
Dakle, niti mi je bila važna, niti nevažna, jednostavno postojala je.
Mnogo godina kasnije, kada sam več prepešačila dobar deo na svojoj stazi života, desio se taj naš ponovni susret. Godišnji odmor, sticajem okolnosti, provodila sam u jednom malenom mestu u Srbiji.
Malo mesto, mirno, isuviše mirno, ne dešava se ništa. Ima reku, ali je suviše mala I suviše prljava za kupanje. Ima korzo za šetnju, suviše mali za jednu Beograđanku, malo pružim korak I već – obrni, novi krug, da ti se zavrti u glavi. Park, da lep, bio je još lepši nekada davno, između dva velika rata, kada je cvetala građansaka Srbija. Sad onako zapušten, prašnjav. I tako redom.
Vreme mi prolazi, uz balagodeti, koje donosi tišina, čist vazduh i tipično srpski običaji – hrana, mnogo hrane, mnogo kafe uz obavezno slatko.
I onda, iz vedra neba, informacija, javlja mi mama. Dolaze Milja I Jovan na jedan dan.
– Jovan je zazuet ima neke obaveze celog dana, pa sam Milji rekla da si slobodna i da ćeš provesti dan sa njom u razgledanju grada.
– O, mama baš ti hvala. Sjajno, i ovako se ubijam od dosade, sad još I da čuvam tvoju prijateljicu!Nisam ti ja gerijatriska sestra. Ipak je ovo moj odmor, kakav god da je! – vikala sam, molila, pretila. Naravno, nije vredelo.
Sa Miljom sam se našla u centru gradića u jednom malom kafiću, restoranu, nešto između.
Pogledela me je i rekla:
– Kasniš, toliko toga ima da se vidi u ovom predivnom mestu. Nemamo vremena za gubljenje. Polazimo odmah, izložiću ti plan usput.
I počela je da priča. Nije se zaustavila, čini mi se do sumraka, dok se nismo rastale.
U početku, zblanuta, nisam mogla da je pratim. Gde ona misli da je došla, nije joj ovo Pariz ili Rim, šta ima da se razgleda ceo dan, protrčaćemo sve za sat, dva.
Ali, Milja je imala plan. Sve razrađeno do tančina, prvo šetamo da bi osetili duh grada, vratili se u neka prošla vremena. Imala je adrese straih predratnih kuća, koje je trebalo pogledati. Znala je sve o porodicama, koje su te kuće izgradile, o arhitektama, koje su dovodili iz raznih gradova Evrope. Zatim šetamo kejom, uz rečicu, uz priče, kako su grad, reka, dobili ime. Zatim predah i šetnja po parku.
– Pogledaj neven, kako je divan taj cvet. Znaš li kako je neven dobio ime. Ne znaš, bože, svašta!
Od glagola venuti, to je cvet koji ne vene, tokom celog leta ga ima. Valjda znaš da su u ranijim vekovima ljudi davali deci ime Neven i Nevena, da bi ih zaštitili, da ne bi uvenuli od raznih bolesti. A hrast, drvo svih Slovena, njegovo ime je izvedeno od reči rast, rasti. Nadam se da znaš da je staro ime za Srbiju bilo Ras, ustvari Rast, to je od istog tog slovenskog korena kao hrast a I Rusija se nekada zvala Rastija…
Priče su stizale jedna drugu, vreme je letelo.
– O, još malo pa će pasti mrak, požuri, moramo da stignemo u crkvu. Da zapalim sveću.
Stigli smo na vreme, da kupimo sveću u crkvi, pre zatvaranja. Zapalila je samo jednu, za žive. Dugo je stajala i posmatrala je u nemoj molitvi, predana, sklopljenih ruku i lica obasjanog blaženstvom.
Krenule smo nazad, vreme rastanka je bilo tako blizu. Želela sam da joj kažem nešto, da se zahvalim na zaista neočekivano prijatnom društvu. Nisam stigla. Počela je sa novom pričom, svojom pričom.
– Svakog dana zapalim sveću, ako mogu odem do crkve, ako ne kod kuće. Molim se Bogu, samo jednu želju imam. Želja mi je da sklopim oči pre moga Jovana. Ništa drugo ne želim u svom životu, samo to. Računam, ako mi je ovakav život , Bog dodelio, ja ga sigurno sama nisam zaslužila, i Bog i ja to znamo, ako mi je ovakvu ljubav dao, ovakvog čoveka pored sebe da me voli i osmisli moj život, šta ja drugo mogu da poželim u životu, kako Bogu da se zahvalim za ovaj zemlajski život, ispunjen ljubavlju, nego da ponudim sebe i svoj život.
– Znaš, svaki trenutak ovog današnjeg dana je moj Jovan isplanirao, svaku priču mi ispričao, sve je ovo već proživljeno sa njim, gledala si danas svet Jovanovim očima . Ja i ne volim da putujem, putujem dovoljno u Jovanovim pričama, ali moj Jovan kaže, moraš da vidiš svojim očima i da preneseš dalje. Eto, odradila sam i sad žurim, nemaš pojma, koliko mi moj Jovan nedostaje.
Milja se prekrstila još jednom i rekla špatom:
– Bože, molim te, znaš moju želju, ipak podsetiću te i sutra.
Baš ti je lepa priča!
A što se junakinja zove MIlja? Ova druga Milja mnoooogoooo voli decu.
Hvala ti Miljo puno.
Ja sam osoba, koja mnogo voli asocijacije, pošto je tu neven, čika Jova, onda idu Djulići uveoci, Smiljka, pa ispade Milja.
Malo si me “žacnula” ovom pričom. Baš sam od majke nedavno saznao kako je moj pokojni otac rekao jednom nešto slično: “Ako ti odeš prva – ja ću otići u manastir…” Mislim da je to jedina stvar koje se u životu plašio. Strašno je kad ljudi uopšte počnu da razmišljaju o tome. Nekim stvarima ljudi nisu dorasli…
Divno …
Kako divno pises!…..Stvaras osecaj kao da sa tobom sve to zaisata dozivljavamo. Ponosna sam sto si bas ti ” AMARILIS “…. razumeces….. Cestitam !
Sjajna priča, nemam šta više da kažem.
Hvala Gradiva, Lana i Kajzer, za lepe reči.
Miodraže, žao mi je što sam pogodila bolnu temu, ali meni je fascinantana povezanost parova, bilo da se priznaje javno ili ne.
predivna, topla i iskrena priča, amarilis. Uživala sam jer me je puno detalja podsećalo na neke lične i slične situacije, razmišljanja i događanja.
moj muz i ja smo uzasno vezani… i nikada se toga ne stidimo – da priznamo, javno ili ne… 🙂
Nastasja, i kod mene je ista situacija :-). Ovo je priča, koja je inspirisana stvarnim bračnim parom, meni je delovalo jako dirljivo i upečatljivo.
Comments are closed.