Život je čudo, znamo to, već, zar ne! Tako se nameste neke situacije, kada se zapitate, da li je to što se dešava slučajnost ili ima tu neke više, kosmičke poruke!
Ja ću ipak odabrati opciju, slučajnost, ne bih sebi pridavala neku baš toliko važnu ulogu, da pomislim da su nebesa rešila lično da mi se obrate.
Well, evo povoda.
Juče, najpre zvoni telefon.
Verovatno vam je poznato, ako ovo čitate, da se bavim davanjem privatnih časova engleskog i nemačkog jezika, kao da imam svoj blog na tu temu.
Učenici me pronalaze na razne načine, mada se već dovoljno dugo bavim ovim poslom, pa većina dolazi preko preporuke. Ali, ima i onih koji me kontaktiraju preko bloga, a i telefon mi se može naći tu i tamo u nekim oglasima.
Dakle zvoni telefon.
Da li je to profesorka, …, itd, ….., nego koliko vi imate tačno godina.
Molim, pitam ja, onako u neverici?
Da, koliko imate tačno godina, nastavlja g-dja, znate ne želim da angažujem neku matoru, dosadnu profesorku, takvih je puna škola, smučile su mi se.
Draga gospođo, a koliko Vi imate godina, pitam ja?
– Zašto je to važno, ja angažujem Vas, ali ako baš hoćete da znate imam 36.
– Suviše godina imate da bi bilo tako nevaspitani – kao onako, vickasto, odbrusim joj ja i prekinem vezu, stavim kafu i odoh na net, da se malo relaksiram.
Ne lezi vraže, stigao mail, časna reč, skoro u isto vreme.
Draga Amarilis,
super, blog sjajan, čitam redovno,….., mogu li časovi, samo pod uslovom da niste matora, dosadna profesorka, kao one u školama..
Pogledam levo, desno, onda gore ka nebesima.
Nee, ipak je slučajnost, zaključim onako solomonski.
Ali, gotovo, crv je krenuo da čeprka.
Prisetim se sledeće sitacije:
Pre, recimo desetak dana, u jednom društvu, priupita mene jedna osoba, koliko imam godina? Iz topa, odgovorih 51.
Kad smo pošli kući, mene moja bolja polovina upita – Otkada, ti to draga, kriješ godine?
Ja se zblanuh, ja ne krijem godine, zašto bih? Ali, dragi moj uključi kalkulator na mobilnom i pruži mi da se presaberem, ipak su četvorocifreni brojevi u pitanju, oduzimanje, tako da je rezultat glasio 52 ( za par dana 53, da budem preciznija). Tako da sam se presabrala nedavno, znam tačnu cifru, ali opet – nisam cvetak, cvećka, da, definitivno.
Pitanje je – da li sam matora, dosadna profesorka.
Za ova matora, definitivno ima dovoljno argumenata, da prevagne na stranu za, tj.da.
Cvikere ne skidam, već duže vremena, kao ubi me ekran, to je zvanična verzija.
Čudni zvuci se čuju, naročito iz predela zglobova, škripi samo tako.
Ima još detaljčića, ne moram baš sve da kažem.
Baždarim se redovno, manje više.
Da li sam dosadna profesorka, mislim da me je to zabolelo.
Da li broj godina znači biti dosadan kao edukator?
Da li smo sa godinama iskustva, rada pogubili entuzijazam, radoznalost, elan.
Na to nemam odgovor.
Ali, definitivno imam još neko vreme dok ne dostignem doba u kome je sada Helen Miren, i baš bih volela da imam takav zadovoljan smešak na licu, ako ništa drugo :-).
Ima ti još par dama, koje bi mogle možda malo da mi podignu raspoloženje, pa evo, malo za moju dušu:
Voli vas teka Amarilis 🙂
Та шта Вам је, Ви сте наставница у најбољим годинама за то. Ко ће боље разумети психологију ученика и шта му треба од некога ко има толико искуства и знања? Људи мало погрешно посматрају ствари… А досадних професора има и међу старијима и међу млађима, за то треба имати дара. Има и ових других, свакако 🙂 Но да сте живи и здрави и да се задовољно смешкате 😉
osmeh za amarilis, takvu kakva je 🙂
Za nekoga ko je čitao (?) blog, a nakon toga odlučio da je najbolje da svoje mišljenje formira na osnovu broja godina, mogu da kažem samo da je idiot.
Svakakvih budala ima. Nemoj da im pridaješ važnost, odnosno – ignore.
P. S. Najbolja profesorka iz engleskog koju sam imala po godinama (biološki) i tebi može da bude majka.
Hvala na svima.
Poenta priče može da bude i u tome kako se lako odustaje od motivisanosti i želje za napredovanjem i usavršavenjem. Svi se ponekad umorimo, zar ne. Ipak nekad je potrebno samo malo da se trgnemo i da nastavimo još bolje i nadahnutije 🙂
Stoji i problem sa tom izgubljenom generacijom posle svega što je bilo ovde, koja nikome više nije potrebna, da ne širim priču ….
Mogu samo da kazem : da sam imala profesorku nemackog kao sto si ti sada bih sprehovala kao prava 🙂 Imala sam i mlade i stare i muske i zenske a svi su bili strasno dosadni. Zato sada ne sprehujem. Ti imas i dara i ljubavi kao retko ko za koga znam da se bavi tim poslom.
Kada smo vec tu, oko godina i toga, da ti malo unapred cestitam i dolazeci rodjendan !!! Ovo je definitivno era vodolija pa se nadam da ce i tebi biti sjajna godina u svemu 🙂
C,c,c,c. Samo da kažem, da ne mogu da TI persiram, jer su godine relativna stvar, a čitajući tebe redovno, nikako te ne bih svrstala u matore žene, a ono još manje u one dosadne, ti i Milja ste zlo ;)Prkosiš i ne daš se! Budi samo ti ti i imaćeš uvek trideset i tri 😉 Ponelo me sad 🙂
Čestitam ti rođendan!!!
Pogotovo što je na isti datum kad i mom omiljenom ujaku! Čudo ste vi rođeni 28. januara.
Poznajem ljude koji su se dosadni rodili, a matori su od kada su progovorili. Ali znam i one druge koji su puni planova i sa 70! Pisala sam već kako jedva čekam šezdesetu, da odem u penziju, pa da se posvetim pentranju po planinama i još po nekim stvarima koje obožavam. Očekujem da mi se pridružiš, od kvalitetnog si materijala.
Meni su uvijek bile bitnije mentalne nego fizicke godine. Znam mnogo njih koji fizicki imaju 30 ali su mentalno skoro umrli.
A ovaj blog (i onaj za ucenje) pratim od nedavno (nisam se do sada javljala)i citavo vrijeme osjetim da ga pise djevojka u najboljim godinama.
Elem, slozicu se sa mnogima koji su vec rekli – da sam ja imala takvu profesoricu danas bi moje znanje bilo mnogo bolje. Sreca pa ima blog te nije kasno da ga popravim 🙂
Dear Queen, da ja Tebi nešto kažem :-).
Lepe zboriš, hvala ti, ali 33, nisu bile neke godine, fizički sigurno, ali kad se setim, snagu trošiš u tom dobu još uvek na neke nebitne stvari. Nisu ove loše. Moj tata, prešao osamdesetu, odavno mi priča da čekam još malo, po njemu su najlepše, otprilike, to što MIlja sebi želi, od 55 do 65, 70.
Oh, dear Gradiva, thanks. Nisam baš osoba, koja nešto mnogo vodi računa o rođendanima, razlog je više tehničke prirode. Naime sina sam rodila 2 dana posle svog rođendana, tj. bilo je planirano baš na moj rođendan ali doktor nije dozvolio, smatrao je da će svi zaboraviti na moj rođendan, Tako je i bilo, sa par izizetaka. Ja spadam u onu grupu, koja je zaboravila:-)
Hvala u svakom slučaju. Obožavam eru Vodolije.
Hvala Miljo, nije baš na isti dan kao tvom ujaku, dan posle, ali nema veze.
Malo ću da te ispravim, čudo smo mi Vodolije :-).
Predlog tvoj prihvatam, pod uslovom da nije baš alpsko planinarenje, ima tu nekih otežavajućih okolnosti, objasniću ti u nekom od sledećih postova, ali ono klasično rekreativno, o,da, kako da ne.
Draga Bosanka, počastvovana sam, dobrodošla.
Ne znam da li sam ja kod tebe komentarisala, ali odavno te upoznah kod Milka i Miodraga, pa svraćam i čitam. Hvala na lepim rečima.
Moj sin (ozbiljno) reče pre neki dan: “Naš tata će sledeće godine da postane DEDA!” Zašto to misli – pitam ja? Pa lepo – napunićeš 50, a to je to… Umrem od smeha, a onda se setim kako su meni u osnovnoj školi 2o-togodišnjaci izgledali kao odrasli ljudi… A onda se (kao kroz maglu) setim i kako je bilo vrlo neprijatno nositi neke godine…
Ma, iskuliraj! Šta znaju papani, kad porastu – kašće im se samo…
Amarilis, ti si najbolja, najšarmantnija i najinteresantnija riba od svih profesorki engleskog jezika (njemački ne računam, tu ti je konkurencija ionako loša 🙂
I zato su ostale profesorke, sujetne i ljubomorne, odlučile da ti napakoste, pa ti smještaju te pozive i mejlove 😉
Stidela sam se 3 dana, pre nego što sam skupila hrabrosti da odgovorim, hvala Milko 🙂
Cool sam ja, mene je pogodilo ono, dosadan si ako si mator!
Nema na čemu, stidljiva 😉
Ne dam da te bilo ko kinji 😉
Joj ovaj Milko kad ne bi nešto… Da ne lajem… Elem, tek sada pročitah post ti. Ama bre što reče neko gore pre mene, neki se rode dosadni, gde bre piše da godine donose smisao za humor ili vrcavost??? Ili jesi ili nisi. A ti ulažeš u svoje znanje, napreduješ sve više i više iz dana u dan, vedra si, puna duha i znanja, duhovita, fina… i šta te onda briga što tamo neko raspečeno derište zajedno sa svojom majkom, koja ga je i vaspitala da se tako ponaša, laje jer ne može da nađe nikoga da ga podučava jezike! A kad se drznu da postavljaju takva pitanja, onda niko i ne treba da ih podučava. Ende.
Dži, srećo, ostavi me bez teksta.
Comments are closed.