Rođena sam kao borac. Bar moja mama tako priča. Sva kilava, i u prenosnom i u bukvalnom smislu. Jedva preživeh. A i bolešljiva sam bila, sačuvaj bože. Nekoliko puta mi je život visio o koncu, kad sam bila mala, priča moja mama. Alo, borac je bila ona, ćerka moja, oduvek!
Da, rodila se kao borac i dobar deo života sam proživela kao borac. E, sad više nisam. Ukinut mi borački staž i tako to. Zašto! Pa zato što kao osoba ženskog pola ja više nisam nikako borac, rodna ravnopravnost, beše li, ili tako nešto. Sad sam ja lepo borkinja. Imam utisak kao da sam promenila pol, nešto se ne osećam baš sjajno u tom obličju borkinje – teroristkinja, sutkinja …, o moj bože
Borba je i onako bila manje-više uzaludna. Mlaćenje prazne slame, ali teraj, dođoh nekako do ovih godina za poštovanje. I sve to kao borac. Gotovo, nema više, borac pao, borkinja, miiiiiiiirno!
Jezik je živa stvar, šta ćemo, menja se, ne može se unazad, navići ću se valjda na ovu novu kožu.
Ali na tranziciju – nikad!
Tranzicija, prelaz, prolaz. Da, to me najviše asocira na one prolaze, mračne nikakve. Svi su redom zapišani i zasrani, puni đubreta, sačuvaj bože. Da, da, takvi su naši prolazi u Beogradu, Srbiji. Za Evropu ne znam a i baš me briga. Tako i svi ti belosvetski, koji mi javljaju preko sredstava javnog informisanja, da sam u tranziciji, dođu malo-malo, zaseru, zapišaju, bace đubre i odu. Uz par saveta kako da budem politički korektna u tranziciji. Marš, bre… E pa ta moja beogradska tranzicija je ista kao i beogradski pasaži, prolazi, usrana.
I sad ja treba da se pomirim da živim u tranziciji, usranoj. I još da budem borkinja, za goli život valjda!?!
E, pa neću. Izlazim iz tranzicije, definitivno sada. Ode mi život dok traje ta tranzicija.
Dok sam bila mlada bila sam u socijalizmu i to samoupravnom, vau –kako to zvuči. Bolela me štikla za liberalni kapitalizam. Imala sam svetlu budućnost pred sobom. Kome se nije svidelo, pasoš u ruke, pa idi bre u taj kapitalizam, ili gde hoćeš, ko ti brani.
Sad nemam pasoš, budućnost će mi zasvetleti jedino ako 2012 proradi neki vulkan u okolini, a godina naslagala….
Doduše, ima jedna baba kod mene u komšiliku, sama živi, više u hodniku, nego u stanu, čisto da bude u toku, šta se dešava po zgradi. Kaže meni svaki put kad krenem na pijacu
– E, dete moje, kako si ti mlada I lepa.
Baba jesi li bre odlepila ili oćoravela? Biće da je oba.
Idi, baba bre, pa ja sam ti na korak od lapot-a. link , samo ja sam ti borkinja u tranziciji a ti si prvoborac, pa imaš penziju boli glava i stan da se izgubiš u njemu, pa si tako malo zalutala.
Elem, evo za primer, neke od bitaka, koje sam kao borkinja u tranziciji, izgubila ovih dana:
1. Nastavnice, nastavnice, a jeste li juče gledali farmu, šta kažete…, cvrkuće moj đak
– Ne gledam farmu. Nemam Pink.
– Kako nastavnice nemate Pink, pa imate kablovsku, što ne pozovete da vidite šta je? – nastavlja moj dragi cvrkutavi ptić
– Nemam Pink, zato što mi ne treba, nemam šta da gledam na tom programu!
Tajac. Neverica. Pokušavam, blago pedagoški utemeljeno, da objasnim da imam memorisamo samo one programe, koje gledam, a Pink ne gledam, ne zanima me, pa ga nisam memorisala. Džaba pedagogija, ništa me đače ne razume. Ko nema Pink danas, on za taj slučaj nije čuo.
2. Nastavnice, jeste li čuli ovu stvar… evo sad ću da Vam pustim , You tube
– Ne, nisam, šta ti je to
– Ma slušajte samo, stvar otkida
Stvarno čovek otkida, kida se, puca glas, život ….
– I, šta kažete ..
– Pa, ne znam – pokušavam zblanuta da ponovo nađem pedagoški utemeljen odgovor
– A jesti čuli za ovog pevača…? A jeste li čuli za ovu stvar…
– A, bre nastavnice, Vi ste ko onaj Voja Koštinica, ništa bre, niste čuli, informišite se malo, gde živite?
E, moj Vojo! Uvek si mi išao na onaj živac. A sad, vidim, grešna sam. Nije tebi bilo lako. Šta da radiš kad nisi Mainstream.
Jao i meni idu na živce ti novi izrazi.
Kako ćeš reći ženski svedok? Svedokinja? Strašno.
A što se tiče borbe s tranzicijom, draga borkinjo, možda ti to ne izgleda sada tako,ali ti se vrlo uspešno boriš. A sva ta sranja su i došla sa Zapada, samo me čudi kako nismo pokupili malo kulture ili radnih navika, a ne samo to đubrište koje se zove reality.
haha..borkinjo! predajem se, razoružala si me 🙂
Super priča, baš si raspojasala jezik i meni je to skroz super. Jao, i meni ide na živac, kao i Kajzeru ta kvazi emancipacija žena kroz, bar meni tako zvuči, na silu izvedene imenice u ženskom rodu. E, đaci, đaci jebo vas Pink i ko ga izmisli. A kad čujem tranzicija nakostrešim se ko jedan pristojan jež sa veeeeeliiiikiiiim bodljama. 🙂
Najaviše neki dan Srbljanovićku kao “dramaturškinju”. Nisam lično čuo, pa sam presedeo kao idiot celu pauzu za reklame (jedno 45 minuta) da bih čuo ponovljenu najavu… Mene lično vesele te stupidarije, mislim da je to naličje iste one imbecilnosti kao kad npr. Milan Tarot kaže nekom moronu da razbije jaje o glavu. Ima neke univerzalne pravde u tome: ovi “osvešćeni” elitisti su jednako kreteni kao i oni “zatucani” plebejci. Braća rodjena!
Kajzer- thanks za podršku borkinji. Sad kad je borkinja definisala sebe, valjda će joj i borbe biti neuspešnije a porazi sladji!
Emo- Draga, zar tebe da razoružam !
Zverčice mila – nije mi se jezik raspojasao nego život. Dakle ovo nije priča, ovo je dnevnički zapis.
Miodraže- svakog dana pokušavam da otvorim svoj um dovoljno da ne padnem na nos kada čujem neku novu politički korektnu nebulozu.
Comments are closed.