Introducing Ljila Blogerka – Priča o Bati

– A ta kozetina, ona će meni da kaže da sam nepismena i da je – kako je ono rekla – umeće jebanja obrnuto srazmerno sa umećem razmišljanja. Ko da je ona postala urednica preko konkursa! Mamu li joj njenu, mene je našla.

……………..
Jovana se naravno vrlo brzo oporavila od operacije. Grudi su izgledale sjajno, doktor je car, uradio je to svetski. Bila je prezadovoljna. Nedelju dana maženja i paženja. Ne zna se ko je više mazio, da li Bata ili Goksi. Prosto su se takmičili da joj ispune svaku želju.
E pa sad je bilo gotovo. Uletela je i ona u Gradimirovu šemu.
………………………..

– Jovana, glupa si ko noć! Možda je koza u pravu, ne umeš da sastaviš ni jednu jedinu, prostu rečenicu.

…………………
Bata joj je samo rekao, jedne večeri:
– Ne mogu više. Dosta je bilo. 10 godina. Muka mi je više. Glas kad mu čujem, popizdim. Idem, jednostavno ću mu reći da više ne mogu da budem sa njim, da me pusti. Kao da sam mu ja jedini. Ne mogu više, Jovana pući ću!
Jovana nije bila živa kad je Bata otišao na to svoje viđenje sa Gradimirom. Znala je ona uvek, kad Bata ide u taj Gradimirov jebarnik. Nikad ništa nije pitala, nije komentarisala. Bata se ponekad nije javljao par dana posle toga. Nekad je dolazio pravo kod nje, nem, zamišljen, spuštao joj glavu u krilo i puštao da ga ona mazi, bez reči.
……………………………..

– Ajde Jovana, misli, seti se, imala si 5 iz srpskog, bar do 4-og razreda, pa valjda si nešto naučila.
………………………

Vratio se relativno brzo.
– Sipaj mi rakiju, onu moju, od kuće. – rekao je.
Donela je rakiju i njemu i sebi i sela da čuje presudu.
– Matori jarac! Imam utisak da me je opet izradio, mada još uvek nisam svestan kako.
– Ajde, ljubavi, pričaj, živa nisam! – molila je Jovana.
– Šta da ti kažem. Pristao je navodno da me pusti. Kaže, jasno mu je da život ide dalje, da smo mi par i da imamo budućnost, da se volimo. Uuuuuuf! Ali, ……….
– Kaži već jednom, šta sad hoće matori?
– Hoće tebe, ljubavi. Tebe hoće Jovana, da ne poveruješ. Po svaku cenu! Kune se da neće ni da te pipne. A i što bi. Nisi mu uopšte interesantna za seks. Ima on dovoljno mladog mesa. Kaže, posao mu se proširio, kupio je sada akcije u onom velikom novinskom preduzeću, svi pričaju o tome. Mora da vodi računa o imidžu, kaže. Treba mu ljubavnica, samo formalno, naravno. A ti si, kaže idealna. Lepa, ne suviše mlada, sigurno nećeš progovoriti, to je to, Jovana, sramota me je!
– Ha, ha, haaaaaaaaaa,- smejala se Jovana,
– Izvini, Bato, ljubavi, ali to je, ha, ha, ne mogu da verujem. Pa šta je tu loše, ha, ha, Gradimirova ljubavnica, Beograd je naš, ha,ha, Bato da li si ti svestan, Goksi će da odlepi kad bude čuo, ha, ha ! Ajde pričaj, ceo dil!
– Dil je da se ti za početak zaposliš u nekom novom magazinu, koji sad pokreće, kao novinar za početak. Čisto da vidiš kako izgleda. Kaže, nema tu posla, napišeš par rečenica ispod slike, to je sve. Posle par meseci ideš na mesto glavnog urednika svih njegovih mesečnih izdanja. Par puta češ se slikati sa njim I biće dovoljno, po njemu, da krene priča. To je to. Ja zadržavam stan i dobijam novi posao kod njega, još mi to nije saopštio kakav, ali kao 100 % legalan.
– Mi smo slobodni Bato, zar ne, od njega smo slobodni, ti si slobodan ?
– Tako je reako!
– Super, ljubavi, javi da pristaješ. Malo da se sredim i eto Jovane, novinarke u akciji.

…………………………

I tako tuče Jovana po tastaturi, više briše nego piše. Mrak pada polako, pale se svetla, redakcija se prazni.
– Mala, treba li ti pomoć, ajmo na pićence, poneću lap-top, pa ćemo da zavšimo tu tvoju priču – bili su kometari kolega. Koleginice su ćutale i gledale svoja posla. Mislile su valjda, što da tebi bude bolje nego nama, kad smo počinjale.
Jaka stvar, predstavljanje multimedijalne izložbe – zaštita belih ajkula i borba protiv njihovog istrebljenja.
Sve zna šta treba da napiše- Srbija se pridružila pokretu, širom sveta,… za zaštitu prava belih ajkula – ne seri Jovana kakva prava, ne bore se oni za prava ajkula, valjda protiv ubijanja ajkula.I našta ti liči ova rečenica. Ajd ponovo!
Izložbi su prisustvovali ambasador ……….., i ambasador………., i glumac………, i glumica ………….
Bože, ovo je ko spisak za kupovinu.
Pevala je poznata grupa – nije pevala grupa……….
Jovana, kozooooooooo, ovcooooooooo ………
– A što ti ćero, sediš u mraku, sama, što ne ideš kući?
– A šta to tebe zabole, gde ja sedim i šta radim i šta se tu smucaš da te niko ne čuje…

Jovana je ugledala zapanjenu stariju ženu sa krpama, kofom i usisavačem kako otvorenih usta bulji u nju. I tada je pukla! Zaridala je kao prava. Suza suzu stiže!
– Ajde, dete smiri se, nemoj da plačeš. Pa, šta je bilo, dođi kod tetka Ljilje. I ja imam decu, ne mogu da te gledam kako se kidiš, ajde, ajde ………
– Buuuuuuuuu,- ridala je Jovana, sve više, nije mogla da dođe do daha, koliko je plakala.
– Polako, diši, sedi tu ne mrdaj, diši! Idem da ti donesem šečer i vodu.
I baci tetka Ljilja, krpe, kofe i otrča u kuhinju.

– Tako, polako popi vodice, fiiino, ajde diši malo, opet popi to do kraja, naiskap. Vidiš da je bolje. Samo diši. Plači, ako treba, neka izađe sve to što ne valja, ali diši. Idem ja da zakuvam kafu, stavila sam vodu, imamo mi u sobi za čistačice ono kuvalo, biće kafica brzo.
Polako, Jovana se smirivila. Šta joj bi, ni sama nije znala. Uvek je mrzela plačipičke a sad i ona tako da pukne.
– Evo kafica, prava. Sad ćemo lepo da popijemo pa da ispričaš ti teta Ljilji šta to tebe muči.
Jovana je gledala u ženu i nije znala šta da kaže. Nije mogla da se pomeri, nije mogla da progovori. Teta Ljilja očito se nije dala zbuniti.
– Srkni lepo tu kafu, dok je još topla, da te ogreje, duša da ti živne. Još si u šoku, vidi se. Daj da vidim, šta to pišeš, pomeri se malo. A članak o belim ajkulama.
– Lepo, nije loše. A jel mogu ja malo da ti to ispravim. Ma, ništa se ti ne sekiraj. Umem ja lepo da pišem. Celog života pišem. Još u školi sam dobijala nagrade za najbolje pesme i priče – nije zatvarala usta Ljilja, dok su joj prsti leteli po tastaturi.
Jovana rida i dalje.
– Posle sam i upisala Filološki, jugoslovensku književnost, ali znaš kako je, smotao me ovaj moj, udaja, deca, nikad nisam završila. Radila sam u biblioteci skoro 20 godina. Ubacili me preko veze, naravno, isto ti je to sve kao danas, ako imaš vezu car si, ako ne …. Šta da ti kažem, sve znaš.
Posle sam među prvima dobila otkaz, neodgovarajuća školska sprema. Šta ću, snalazim se, moram, evo već deset godina radim tako preko studentske, čistim po firmama.
Evo još malo, baš ti je sladak članak. Ima da pošaljem komentar, kad ga postave na sajt, da te nahvalim na sva usta. Šta fali!
Jovana bulji, zanemela. Videla je ženu od 50-60 godina, tako nešto, plave kose, uredno vezane u punđu, sa diskretnom šminkom, lakiranim noktima na prstima, koji su leteli po tastaturi.
– Pišem ti ja još uvek. Umeš da čuvaš tajnu? Reći ću ti, vidim ja da si ti dušica, nisi kao ovi pozeri ovde. Imam ja blog. Da, vidim da se čudiš, stvarno. Već, evo ima dve godine. Jesenje.lišće@…………com. Evo sad ću da ti pokažem. Samo da se ulogujem. Hrizantema žuta, to mi je ono ime virtuelno, što se kaže. Znam, onako malo bljak, ali eto volim kad je romantično, fino, lepo. Evo vidi, jel da da mi je lep blog. A možeš nekada da pročitaš neku pesmu, nisu loše, onako nežne, za dušu. Niko to ne čita, znam, ali šta me briga. Evo, vidi ovde, kao imam 4 čitaoca. Ali to su samo oni fini, čije blogove ja pratim, a oni lepo vaspitani, pa se prijavili kao prate moj blog. Ne čitaju oni to, ali nema veze lepo izgleda, a jel ti se sviđa? Sve sam sama naučila u vezi blogovanja.
Jovana je samo nemo klimnula glavom.
– Ujutru, svi spavaju a ja poranim oko pet, pa na net. Ha, rimuje se! Piše Ljilja samo tako. Ove moje u kući to ne zanima, kao odlepila matora. Evo, vidi, pre par meseci sam dobila i jedan pravi komentar, kaže sviđa mu se pesma. Kad nisam pukla od ponosa, dva dana nisam spavala od sreće. Doduše anoniman, nije se potpisao, ali ko da mi i nešto znači da se potpisao, komentar je važan. Ovo što vidiš, ove komentare – jutarnja zvezda, to sam ti isto ja, otvorila još jedan nalog pa šaljem sama sebi komentare, eto kao niko ne zna da sam to ja, ha, ha. Jao, juče, kad nisam pala mrtva. Došla ja da čistim, kod ono kod glavnog u kancelariji još traje neki sastanak. Kasnije otvaraju se vrata i ono izlazi – Kraljica od Sabe, lično. Smrzla sam se momentalno. Kraljica od Sabe to ti je naša najpoznatija blogerka.Tako joj se i blog zove. Njen blog ti je zakon. Koliko ona ima kometara na svakom postu! Redovno je čitam, doduše ne razumem baš ništa o čemu ona piše, ali moram da budem in. Koga ona stavi u na svoju listu blogova, taj je odmah faca.
Dosta sam brbljala. Ajde pročitaj ovo što sam napisala, da vidiš da li ti odgovara, moram da čistim.
Jovana je pročitala i nemo klimnula glavom. Suze su opet krenule. Ustala je i čvrsto zagrlila Ljilju.
– Pa šta je sad bilo. Ako ti se ne sviđa, reci, popravićemo?
– Hvala, samo sam htela da Vas dodirnem, da vidim da li ste stvarni ili ste možda anđeo.
– Ajde lepoto,ne plači, beži kući, ni ime ti ne znam.
– Jovana, ime mi je Jovana i hvala Vam!
– Ma nema na čemu, imam i ja decu, rekoh ti, ne volim da vidim da neko mlad i lep kao ti plače. Tu sam ja ako ti zatreba, svako veče. A možeš da mi pišeš, na blog, ima tamo mail, ma kako hoćeš, odoh da radim, ljubi tebe tvoja teta Ljilja.