Zašto u današnje vreme u ovoj našoj zemlji Srbiji trošimo toliko vremena na kuvanje?
Ne, zašto ja u 21 veku trošim toliko vremena na kuvanje, mešenje, pečenje, barenje, blanširanje…..?
Pojma nemam. Ima više mogućih odhovora. Koji je pravi, no idea. The truth is out there !!!!
1. Volim da jedem, o da. Da me vidite odmah bi shavatili da govorim istinu. Uživam u hrani od kada znam za sebe. Ne bih mogla da kažem da sam baš onaj tip, koji bi pojeo i masnu krpu. O, ne daleko od toga. Vrlo sam svesna šta volim da jedem a šta ne. To je prvo pravilo u mojoj kuhinji
– Kuvam samo ono što ja volim da jedem. Široko, nema šta!
2. Da li gore navedeno pravilo govori o sebičnosti, kao karakternoj crti moje ličnosti. Nekom stručnjaku, psihologu, psihologistkinji na primer, moguće. Ja odgovorno tvrdim da sam sve, samo ne sebična osoba. Stvar je u tome, što je kuvanje za mene umetnost, kreacija. Ima različitih teorija šta je pravi smisao umetnosti. Jedna od njih, danas doduše, totalno passe, je da umetnost treba da podstakne naša čula. Da zadovolji estetske potrebe, čula vida, sluha, zašto da ne a pre svega čulo ukusa . Eto, tu se uklapam. Moje kuvanje je moja kreacija!
Jaka ti je kreacija, samo smišljaš izgovore, da daš sebi na važnosti! – dodala bi neka zlurada, izmučena ženska duša, kojoj je preko glave kuvanja, pranja sudova, teglenja sa pijace.
Pravim se da ne čujem. To nije moja priča. Svako ima pravo na svoju priču. Da li će je ispričati, kada i kome, nije moja stvar.
Udala sam se tu negde oko 25 godine. Taman na vreme, valjda. Zašta na vreme, bog sveti zna.
Ali, eto tako je bilo. 25 godina, udata u svojoj kuhinji, ganz novi sudovi, šerpe, lonci, servisi, sve lepo raspakovano, oprano, odloženo. Muž na poslu. Nisam zaposlena u tom trenutku života svoga. Kud ćeš? Gde ćeš? Pa u kuhinju, na kuvanje ručka! Od iskustva imam zavidan staž u kuvanju turske kafe, spremanju Nes kafe, sa penom, nožem da je sečeš. To je to.
I sad ajde, spremaj mužu prvi ručak. Hoćeš da se pokažeš, da daš sebi na važnosti, ma jok!
Aha, kad bi se zezali!
Za prvi ručak sam odabrala sledeći meni:
(obratite pažnju, prvi u životu svome, lično spreman + plus fakat, tada nije bilo Interneta, ono ladno da izguglaš – goveđe meso+ pečurke + krompir + recept, pa biraj sestro, samo cepaj, oš pisani recept, oćeš fotke, oš video snimak kompletne pripreme)
Elem, menu:
1. Goveđa supa sa knedlama, rinflajš (Rindfleisch, jel’ te)
2. Pohovane svinjske šnicle
3. Krompir pire
4. Paradajz salata
5. Domaći hleb ( ko ne veruje, šta ću mu ja)
I spremila ja sve to, za prvi put. Uspelo nego šta. Sad kad analiziramo sa aspekta iskusne domaćice, pa I nije to baš neko naročito umeće. S druge strane, posle iskusnog kuvanja kafe, o da, to je bio podvig. Kao recimo rešiš da pišeš, pa imesto da poćneš sa pričicama, ladno sedneš I napišeš trilogiju.
Ajde sve, ali hleb da mesim sama! Svašta!
Došlo mi je ! Mogu ja to ! Hoću ja to. E, baš mi se mesi.
U mojoj kući , dok sm odrastala, nikada se nije mesio hleb, a i zašto bi. Prodavnica pod nosem, hleba koliko voliš.
Otkud meni da mesim hleb, svi su me pitali. Zapisano u genetskom kodu, reinkarnacijsko sećanje na prošlost, sećanje na budućnost – da,da budućnost u Srbiji je bilo mešenje hleba, čisto da podsetim, ko je zaboravio na tamo neku 199x godinu – ….
Dakle, kako se mesi hleb za početnike (i sva ostala kisela testa) – lako!
Osnovni recept znaju svi, i vrapci na grani, što bi se reklo. Kako se priprema kvasac, koji sastojsci su potrebni i koliko, jaka stvar, brašno, voda, so, malo mleka ili jaja, ako se kreira nešto drugo, bogatije. To je to.
Kako znaš kada je testo umešeno kako treba.
E to je pravo pitanje, to je umeće!
Sećam se tog prvog puta sam uradila to ovako:
Muljnula sve to rečeno u jednu čantru, sela udobno u kuhinjsku stolicu, zažmurila I počela da mesim.
Verovatno da je u tom trenutku došlo do božanskog prosvetljenja ili nešto na tu temu : voće, kad je zrelo, padne samo sa grane, dete kad poraste postane čovek, napusti roditeljski dom ….. testo kad je umešeno odvaja se od ruke, beži samo….
Tako dok ja malo skontah i prokontah neke teme u svojoj zaluđenoj glavi, o kojima naravno neću pisati, kad ono ups! prvo malo skliznu, pa sve više, pa ode testo sa moje ruke. Otvorim oči, pogledam, sjajna lopta testa, glatka, meškolji se u mojoj čantri I kao da kaže : O, yeah! You did it!
Vrlo jednostavno, kao što rekoh!
Obožavam miris uskislog testa. Valjda zato mi i nije teško da to isto testo premesim x puta, što više to bolji hleb.
Ma, piece of cake!
Dođe ta 199x-ta godina, više ne želim ni da se setim koja. Hleba ni za lek. Šta ćeš kud češ, svi se vratismo vek unazad i počeše srpske žene da mese masovno, again!
U mojoj ulici, smešno zvuči, ali bejah najmlađa osoba ženskoga pola u uzrastu za mešenje hleba.
Isto tako bejah i jedina, koja je to znala da uradi. To mi je sudbina valjda, jednom teacher, uvek teacher, celog života nekoga nešto učim. Ide to meni odlično, toliko dobro da moji đaci tako dobro savladaju gradivo, da postanu ubeđeni da znaju to od rođenja – znate ono, možda je rođena sa tim!
Tako su i gospođe iz moje ulice, vrlo brzo savladale umeće mešenja hleba. Sada kada ih pitate da se sete tih dana, sve listom će Vam reći, da su to oduvek znale i da je svaka od njih baš ta koja je naučila druge, mesila najbolji hleb, te godine, kada je Beograd mirisao na kvasac.
Dakle, mesite, od srca preporučujem ! Nikad se ne zna. Daleko bilo da slutim nešto. Domaći hleb, to je prava stvar. I miris i ukus.
Recimo, zimski dan, po mogućstvu praznični. Očas posla umesite domaći hleb. Postavite trpezu sa sve vrućim mirisnim hlebom. Uživancija. I onda konstatujete da ste same u kući, iz ovih ili onih razloga.
Da nemate sa kim da podelite taj slasni, mirisni zalogaj. To je tek prava stvar, Kada to preguramo, drage moje, a ne skočimo kroz prozor ili ne isečemo vene, onda je sve posle lako. Doduše nije loše imati pri ruci, nešto što pomaže, kada se kompletno zarozaš nad misrisom svežeg hleba. Ja sam klasično-konzervativni tip, moj izbor je votka- 1l pakovanje, ali ostaje otvoreno za razne kombinacije, kako ko već voli, shodno uzrastu i afinitetima.
Sutradan će taj hleb biti biti od koristi, ako pretekne.
mmmm….mirisni post:) ništa neću reći više, da ne pokvarim ugođaj!
Svaka čast, domaćice. 🙂 Ja sam oduvek volela da kuvam, pa mi sam baš uživala čitajući tvoj post. 🙂 Samo neću sada da mesim hleb, da ne bih zagrlila flajku i solo drinkerisala, kad već kažeš da to ima takav efekat na – single persons. 😀 A ima i još nešto. Bacila sam se na dijetalni režim ishrane. 😛 Mora se, ne smem da pravdam svoje hedonističke porive viškom kilograma. 🙂
Podseti me na onaj film Varljivo leto `68 :-).
Svaka čast, za domaći leba, poslaću ženu na kurs,pa da posle može i ona da uči komšinice (zlu ne trebalo).
P.S. zvala se sasvim obično – Jagodinka Simonović.Mirisala je na sveže testo i vruće perece 🙂
Draga Emo, miris hleba je za mene iskonski miris lepote! Uvek vredi truda.
Zverčice mila, podržavam ja tebe, ako si rešila, ali misli malo i na svoju dušu a ne samo na telo!
Keiser – Teacher-ka je uvek spremna za nove učenike i učenice. Šalji ženu, iiiii šta ću sve da je naučim!
To sa mirisom ti je jedna strašna stvar. Valjda zato što se o mirisima tako teško komunicira, nema čak ni pristojnih reči već se sve svodi na poredjenja i asocijacije. Ali su mirisi (možda baš zato) vrlo moćni. Recimo mene mošus, iz bog-te-pita kog razloga osocira na nešto “jestivo”, na neke tople kolače, tako nešto… To mi je uvek bio miris prisnosti. Ili npr vanila (vanilice?) One me podsećaju na nešto infantilno – na detinjstvo. U mom “sistemu” hleb (kvasac + rerna) me asocira na neki veliki praznik (valjda na slavu?)… Slučaj za psihoanalizu…
Pa bas si skromna ! a tvoji milibroti?(to ce reci – milkbroti) i ostala mirisna testa, torte ……
Daj jos jedan opis pa da svima podje voda na usta ……citajuci tvoje redove.
Nezamenljiv miris i ukus. Cesto to radim i uzivam skroz.
Miodraže, meni su mirisi veoma važni, baš sam nešto dosta pisala o njima u zadnje vreme, baciću možda još neki post sa mirisima.
Da, draga Lana, jesam skromna, ali ne preterano pisaću jaj još na tu temu.
Dobrodošlica za electrasdream!
OoOOoOo peciva u bilo kom obliku – ja sam addict 😀
i, da – mesim, naravno! 😉
Bogami, bila u gostima na blogu i što jest jest, kuva se, mesi se, svaka čast Nastasja!
😀 hvala lepo Amarilis 🙂 nadam se da ces neki probati? 😉
Comments are closed.